среда, 22. јун 2011.

Појам политике и политичког Значења и смисао


5. Појам политике и политичког
Значења и смисао
На једноставно питање: “Шта је политика?”, данас сви тзв. обични људи обично одговарају слегањем раменима или нервозним одмахивањем руке. Значење тих и сличних геста најчешће значи да је политика нешто “далеко изван нас”, неки “прљави посао”, или “мутна работа”, а у најбољем случају магловити свет променљивих односа и вредности. Речју, под политиком се подразумева нешто што је морално спорно или неодрживо, што подразумева “манипулације” преко којих се стиче или губи моћ... увек нешто што балансира између недоличности и покварености. Међутим, упркос тој изразито негативној негативној слици коју политика собом носи (посебно у модерно доба), у истом колоквијалном виђењу ствари она представља и неку врсте неизбежне, нужне, чак и неопходне друштвене делатности. “Неко мора и то да ради”, рећи ће помирљиви, док ће моралисти најчешће сакривати своју завист и љубомору спрам политички успешних. Наравно, охолост и радост због оних неуспешних, далеко мање ће се крити.
Занимљиво је да некако слично, ако не и исто, о политици мисле (само што то неће отворено да кажу) и они који се данас професионално баве политиком. И за њих важи да када се каже “политика”, прва асоцијација јесте врдање, прикривање, превара, обмана, корист и право јачег... Када пак јавно говоре о својој “професији”, сви политичари ће се клети у (сопствено) поштење а само туђ неморал. У зависности од искуства, једни политичари ће своју (не)признату професију разумети као “прст судбине” или као “зов времена” (тј. Народа, Класе, Историје, Правде), други као религиозни завет (савез, уговор), трећи као тржиште или робну марку… Знатно ређе, када мисле о властитој делатности, политичари мисле на практиковање неког нужног зла преко којег људи опстају у заједници, односно остварују неко заједничко добро. Истини за вољу, ови практичари моћи не ретко могу бити и предмет неке хвале, чак и славе, но знатно чешће, тј. уобичајено, њихова егзистенција и деловање изједначава се обичним мешетарењем и пореди се са ,,најстаријим занатом на свету”. У сваком случају, ако изузмемо уобичајене опште фразе о бризи за јавну ствар или опште добро, односно о бдењу над будућношћу нације или неке посебне друштвене групе („месијански тип“), политичари, чак и када су искрени („трговачки тип“) мало шта конкретно могу да кажу у прилог свом послу.
Све су то општа места савременог политичког дискурса. Па ипак, да ли је тако било одувек?
*
Када би се данас неким чудом међу нама појавио какав антички ,,обичан човек", рецимо слободни грађанин грчког полиса, он би, највероватније, сматрао да га директно вређамо када му постављамо једно такво ,,просто питање”, као што је то упитност над политиком. Разлог претпостављеној увређености јесте тај што одговор на питање о предмету и природи политичког деловања нужно морају знати сви слободни суграђани нашег замишљеног саговорника. Онај ко не зна, или чак – неће да зна шта је политика и политичко деловање, тај не заслужује статус 1
слободног грађанина, самим тим, практично не заслужује ни да буде човек!
Шта то сада треба да значи? Зар су стари Грци, или можда Римљани, живели у неким идеалним условима опште љубазности, добронамерности и солидарности између људи? Зар тада није било издаја, крађа, вероломства, револуција и сличних – уобичајених ствари из репертоара свеколике политичке праксе? По чему се то наши стари преци и њихово поимање, прецизније: слављење политике, разликује од нас и нашег скептицизма када је реч о било каквој искрености или добронамерности у политичком деловању? Уосталом, и онда (као и данас), било је добрих и лоших људи, издржљивих и малодушних, храбрих и кукавица, а највише “оних између” који су према околностима били и морални и неморални, склони слабостима свакојаке врсте и нису бог зна како заљубљени у друштвене обавезе и ограничења. Откуд, онда, афирмативно схватање политике код наших грчких и уопште - премодерних претеча? Јесу ли можда они имали неку посебну врсту хумора по коме се слави оно што се презире, а поштује оно чега се стиди, или је пак њихов укупан свет – политичке установе, начин размишљања и делања, речју – друштвени космос, битно различит од нашег? Одговор се намеће сам по себи: миленијумски свет антике, али и тзв. средњег века, прилично је различит у односу на неколико векова модерног, тзв. нововековног доба.
1.
Да бисмо разумели разлику између модерног и класичног поимања политике, односно да бисмо разумели зашто је наше данашње разумевање политике толико негативно и цинично, ваља се поново подсетити разлике између историјских епоха пре и после Ренесансе, односно Новог века. Политички гледано, Модерна настаје са тзв. грађанским револуцијама, које почев од XVI века преобликују изглед и структуру старог света Европе, а потом и читаве Планете. Најпре Низоземска револуција у XVI веку, затим грађански рат у Енглеској, Француска “буржоаска” револуција у XVIII веку, као и претходећи Амерички рат за независност, да наведемо само оне круцијалне политичке токове политичке модерности, промовисали су ,,нови свет" који је заснован на више различитих, међусобно удаљених стубова политике, економије, уметности, религије... Сваки од тих видова друштвеног живота у Модерни почиње у принципу да функционише самостално, премда су сви посредно упућени једни на друге. Истовремено, постоји и стална тежња да се сви засебни дискурси модерног друштвеног бивствовања обједине под неким заједничким вођством одреденог ,,погледа на свет". Медусобна борба тих ,,погледа на свет” или, што је исто – идеологија, основни су знак, замајац и усуд модерне политике. Важно је подсетити да тих и таквих идеологија није било у пред-модерном свету антике или хришћанства.
Како је то могуће? Вратимо се нашем замишљеном старо-грчком саговорнику. За разлику од модерног изломљеног и суштински ,,рашчараног" света живота у коме је привидно „свако свој господар“, онај антички је, макар само доктринарно, живео у чврстој међусобној повезаности различитих облика друштвености и знања. Економија, политика, уметност, религија... свеукупна култура античког доба, подразумевала је јединствену ,,слику света" која се само различито, с времена на време, сенчила или појачавала с одређеним етичким садржајем. У сваком 2
случају, нека јединствена слика света, као таква, није се доводила у питање. Чак је и сама филозофија, као одлучујуће критички усмерена мисао о свеукупној стварности, по правилу прихватала основне вредности своје епохе и све је било до тога да се дати систем врлина, тј. општеприхваћени смисао и сврха постојања, учине подложни рационалном оправдању и тумачењу. Сви други облици знања једноставно су прихватали постојеће, тј. оно што је на основу традиције (обичајности) стварано у прошлости. Вредност и сврха егзистенције били су положени у снагу предака, ауторитет који се није могао довести у питање. На тај начин, политика, односно политичко деловање, били су прихваћени као органски део једне друштвено-метафизичке стварности која је, упркос свим пролазностима, људским страстима и безнађу, садржавала дубоки смисао – далеко изван безначајности тренутних догађања.
Утолико су, насупрот нама модернима, стари Грци под политиком подразумевали највиши степен обликовања и ангажовања људских способности – крунски доказ да је човек слободан и да упркос и самим боговима, може управљати властитим и заједничким животом са другима, њему сличним слободним људима. Онај ко се не бави политиком јесте у правом смилсу те речи идиот, што долази од старогрчке речи idiotes - која означава човека неспособног за јавну практичну делатност. Другим речима, ко није дорастао политици, а имао је среће да се роди као слободан човек, боље и да се није родио! Такав нема чиме да потврди и оправда своје постојање. Ко избегава политички ангажман, тај директно или посредно изриче омаловажавајући суд о својој заједници, тј. друштву/држави, делегитимишући при том себе као слободног човека. Утолико за старе Грке свако ко омаловажава или презире политику јесте једно апсурдно а-политичко створење, полу-човек који битно негира своје потенције бића обдареног језиком и разумом. Следи да ко је изван политике, тај је, у неку руку, и изван – човечности!
Закључујемо да иако је оно универзално правило моћи да ,,јачи тлачи" важило и у првобитној заједници, па тако и у високо развијеној античкој грчкој култури, за човека “класичног доба”, прецизније – за слободног грађанина полиса (државе) – бавити се политиком било је питање од одсутне животне важности јер се преко њега потврђивао као човек, слободно биће са достојанством. За њега утолико политика и етика значе исто. Другим речима, онај ко с успехом промовише, тј. живи идеју моралног живота и ко друге може на рационалан начин да поведе, односно да својим примером посведочи истинитост властитих тврдњи, тај не само да има општи углед у друштву, већ је као такав и узор доброг живота, речју – живи споменик усклађености истине, добра и лепоте. Такав је човек у директној сагласности са самим основама постојања, он је досегао Највише добро и то управо преко политичког деловања.
2.
Значења доброг, лепог и истинитог, тих метафизичких темеља постојања, мењала су се током историје. Они су се често појављивали, тј. образовали у готово потпуно супротстављеним облицима и садржајима, па опет, идеал доброг 3
живота, међусобне усклађености морала (етике) и политике, никада није сасвим ишчезавао – упркос бројним суровостима реалног живота и разочарањима које овај собом носи.
Управо је то она духовна копча која у европском историјском искуству спаја слободне грађане грчких полиса, поносне ратнике Рима и смерне хришћане средњовековља. Сви они познају, у већ различитим издањима, једну и јединствену слику света која свим појединцима унутар заједнице, без обира на њихово место у друштвеној хијерархији, обезбеђује веру и поуздање у један смисао Постојања као таквог, укључујући ту и њихове властите животе. Свет је један и јединствен, независно од безброј посебности у њему, независно чак и од свагда постојеће неправде. Напросто, и то је оно одлучујуће, у премодерни Смисао постоји, он је доступан и као такав представља мотив или дужност појединачних уи колективних људских егзистенција.
Потпурно је другачија ситуација у модерно доба. Оно је утемељено на идеји прогреса, односно веровању у стално људско напредовање ка бољој будућности. При томе се под ,,бољим" подразумева оно што је ,,рационалније”. У начелу, разум и све разумско требало би да буду основ нашег света, при чему је он (овоземаљски свет) изнад свега и сваког другог. Рационално је оно што је функционално, самерљиво и што нам помаже да савладамо природу. Онако како кротимо спољну природу, тако исто је могуће ,,укротити” и ону људску. Главна полуга за то чињење јесте научно знање. Ко се одупире прогресу и/или науци, директно води у нестајање или пак у декаденцију и зато га по сваку цену треба променити или пак уклонити. У мери у којој нам то успева, у тој мери доказујемо своју надмоћ над другим облицима историјског постојања. Тиме доказујемо своју слободу и људско достојанство као нешто што је самодовољно и добро по себи.
Оно чувено ,,Свакога дана у сваком погледу, све више напредујем" – није само популарни слоган за унутрашње прочишћење појединца, већ важи и као општа лозинка унутар модерног света. Тако некако, у једном мисаоном крокију, изледа наш – модеран свет. Па опет, тај свет и даље остаје свет противуречности. Наравно, сваки историјски свет је такав. Ствар је до тога да је овај наш – модерни, ту иманентну чињеницу друштвеног живота довео до очигледности и готово апсурдности: индустријска производња и униформност социјалних обавеза с једне и индивидуализам с друге стране; овде слобода савести, тамо обавезе које прописује држава; с једне стране грађанска права и слободе, с друге стране употреба гола моћи која се заклања људским правима... Не заборавимо онај чувени несклад ,,производних снага” и “прозводних односа”, противуречја између приватног и јавног, аутономију уметности и религиозност као приватну ствар; анархични индивидуализам, национализам, космополитизам, мондијализам..., све су то одлике и карактеристике модерног света – раздробљени и изоловани безбројни делови некадашњег јединства.
Управо у томе и јесте поента: сви појединачни делови некада (у премодерним друштвима/културама) јединствене и нераскидиве друштвене и надисторијске стварности, сада се представљају као посебни и самодовољни ентитети. Претходно пак, поновимо то, ствари су стајале управо обратно. Некадашња целина бивствовања, обједињење космичке и људске егзистенције, било је омогућено веровањем у једну јединствену сврху света – у једно Највише 4
добро које чини само језгро појединачног и социјалног живота. Некада, што ће рећи у премодерно доба антике и средњовековља, Највише добро је било обједињујући центар свих људских активности, од религије и уметности до политике и производње. Разуме се, тај претпостављени ,,центар" функционисао је само у начелу, док као такав није могао бити историјски реализован с обзиром да би то значило безмало реализацију некакве идеалне хармоније историјског и метафизичког.
Утолико Највише добро јесте делатни принцип, али не и довршени свет. Тако се негдашња, макар само у духу јединствена слика света, фактички и доктринарно расточила у мноштво сукобљених – конкурентских облика знања и моћи. У политичко-друштвеном смислу, за свако од њих је карактеристично да мимо “великих прича” о властитој посебности заправо само рационализују специфичне интересе и морал неке засебне друштвене групе, при чему се готово сви по правилу сви позивају на одређено разумско, штавише “научно” утемељење. Утолико онда и само политичко деловање, које је некад имало за циљ да оствари оно Највише добро које људи дате заједнице виде као сврху свог живота, више не поседује јединствени морални оквир. Чињеница да у модерно доба Највише добро више није ни начелно могуће установити - а камоли живети - говори нам да етика стоји по страни од политике. Морално је изван политичког и то је основи разлог зашто смо ми склони омаловажавању политичког деловања. У свету који по дефиницији живи “непрегледну кризу”, не може се очекивати да се формира неки стабилан и/или дуговечан ред вредности.
3.
Сажето поимање појма политике може се тумачити у духу енглеске речи policy – као «програм за акцију» или начин деловања појединца, групе или установе, али исто тако и у духу значења politics – поља или подручја деловања. Најчешће се појам «политика» употребљава истовремено, у оба наведена значења: и ако програм за акцију и као место сукоба. Независно од тога, закључујемо да под политиком увек подразумевамо извесно деловање и одређени облик знања, који заједно одлучујуће утичу на облике и садржаје како колективног, тако и појединачног људског живота.
Рационално поимање политике познаје филозофски и научни (уже – социолошки приступ). Први проучава политичке режиме и њихов легитимитет (оправдање), док други истражује чињеничке моменте конкертног политичког живота. Насупрот традиционалној политичкој филозофији, која је усредсређена на «најбољи облик» државног уређења (ономе који одговара «начелима постојања», односно претпостављеној «људској природи»), социологија политике проучава одређене институције преко којих се реализује политика у модерном друштву. Пре свих то се односи на политичке партије или странке, скупштину или парламент, државну управу или администрацију и најзад – јавно мњење.
5
Политичке партије и јавно мњење
С обзиром да различити облици знања, чак и када имају научни белег (који у Модерни подразумева моћ), једноставно нису у стању да самостално дају оквир и оправдају делање које омогућава нестанак модерне кризе, ту су функцију у нововековљу преузеле модерне ,,лажне" или ,,искривљене” слике света, дакле – идеологије. Нихово родно место јесте свет моћи, односно издвојено политичко знање и делање упућено ка једном: стећи и одржати власт, увек уз позивање на „више вредности“ која, наводно, одговарају претпостављеним „природним законима“, „универзалној праведности“ или пак претпостављеном „циљу историје“. За ту сврху у модерно доба организоване су политичке странке или партије.
*
Политичка странка представља организовану – више или мање хијерархизовану групу људи, који на основу одређене идеологије (парламентарним или револуционарним путем) настоје да освоје власт у држави. Другим речима, политичке партије представљају организоване друштвене групе које се боре за власт у складу са властитом представом праведног друштва, односно политичког поретка.
У зависности од идеологије која служи за оправдање конкретних политичких одлука и акција, модерне странке се деле на либералне, комунистичке, фашистичке, конзервативне итд. Постоји, наравно, безброј хибридних идеолошких варијанти странака: либерално-конзерватнивне, социјал-демократске, национал-социјалистичке и сл, но, основна подела леђу странкама је на оне које прихватају парламентани систем и теже његовом одржању и усавршавању, и на оне које парламентаризма прихватају само као привремено решење, настојећи да изједначе странку и државни апарат. Утолико је основа за разликовање странака, независно чак и од њихове унутрашње организације и структуре (бројности, хијерархије и сл.), она која партије дели на:
1) оне које прихватају демократске процедуре и поредак и
2) оне које путем насиља (револуције) теже остварењу тоталитарног поретка.
Демократски устројене и усмерене странке, независно од идеолошке потке, функционишу у плуралистичком режиму који подразумева или намеће поштовање легалитета (правила, тј. процедуре стицања и одржавања власти), као и осећај за компромис који је нужан у условима постојања већег броја легитимних политичких актера.
С друге стране, тоталитарне странке – оне које преферирају монополистички положај у политичком животу државе, начела свога постојања темеље на вери у властиту историјску мисију ослобођења (потлачених народа, класа или нација, расе и сл), као и на сталном страху од непријатеља (револуције, народа, вође...) који «никада не спава».
Социологија се у оба контекста првенствено бави начином на који се конкретни политички режим одржава, мења или обара, ко и на који начин влада,
6
шта утиче на делотворност власти, како се стиче моћ (логика политичких институција), како и зашто се политички деле и сукобљавају социјални слојеви итд. Речју, социологија се бави стварношћу, а не идејама, учинцима, а не (добрим или лошим) намерама.
Један могући типски преглед историјског развоја партија у модерној Европи има следећи изглед:
Стадијуми развоја партија у Европи од XVIII века
Тип партије
Елитна партија Стара политичка класа по основу посједа и насљедства (до 1918.)
Масовна партија По основу оштријих класних конфликата (око 1918.-1960.)
Народна партија По окончању старих идеолошких позиција “левица” – “десница” (око 1960.-1980.)
Профи-партија
(Партија у којој су политичари по занимању политичари): тенденција стварања нове политичке класе (око 1980)
Идеја репрезентовања
чланова
Повереник без мандата (Носилац слободног мандата који одлучује по свом слободном убеђењу)
Делегирани
представник (Агент својих бирача, који прати њихове инструкције)
Слободни представник (Личност од поверења која не мора неопходно да буде изабрана)
Засебни представник, (наглашена оријентација на потребе бирача)
Основни циљеви партије
Осигурање привилегија уз помоћ власти или одстрањивање привилегија уз помоћ супротне власти
Борба за спровођење алтернативних друштвених концепата
Спровођење фрагментираних политичких одлука
Спровођење фрагментираних политичких одлука
Квалификација елите
Ознака статуса на основу имовине или
Идеолошки заснован програм са нагласком на позивањем на историјску мисију
Компетенција на ограниченом политичком пољу
Предузетници са државним осигурањем од ризика
Структуре чланства
Партија групе; само код партија које се боре против власти могуће је
Мобилисана масовна партија; Вођство се у начелу контролише од дна према врху
Напредовање вођства почиње контролом од дна према врху; Контрола је пребачена
Респонзија уместо мандата за временски осигуране представнике који нису под сталном претњом распуштања 7
оснивање масовне партије (раднички покрет)
државним институцијама и медијима
парламента
Изборне борбе
Споредна ствар, без великих новчаних издатака и уложеног труда
Интезивна борба материјала - пројеката, посебно у сфери рада
Борба материјала која даје храну за медије; веома интензивна што се тиче рада и капитала
Професионализована кампања, веома интензивна што се тиче капитала; активисти остају без функција
Финансирање
Властити капитал или патронажа од стране интересаната
Чланарина и донације
Државна субвенција и донације
Изградња државног финансирања уз стално офанзивно прикуљање новца, тзв. фунд раисинг; Повећана корупција у јавним задацима
Став према медијима
Контакти групе
Агитовање у комуникационим мрежама партије и у медијима организације донатора
Пенетрација јавно-правних медија (јавног сервиса)
Комерцијализирани однос према приватним медијима са растућим дерегулирањем јавно-правних медија (јавног сервиса)
Klaus von Beume, Funktionenwandel der Parteien in der Entwicklung von der Massenmitgliederparmei zur Parmei der Berufspolitiker, in: O. Gabriel u.a. (Hg.), Parteiendemokratie in Deutschland, Bonn BpB 1977. Преузето са web сајта.
*
„Природно окриље“ за страначко деловање јесте јавно мњење - модеран феномен омогућен начелним разликовањем државе и друштва,које се настало стварањем слободног простора за измену ставова грађана о разлипитим политичким, културним, економским и другим питањима. Историјски парадокс јесте чињеница да су претпоставке за настанак и развој јавног мњења постављене у европским апсолутистичким државама током XVII и XVIII века.
Наиме, тзв. апсолутизам, као први облик модерне државне власти чија је основна сврха садржана у превладавању разарајућих конфесионалних подела у Европи, строго је раздвојио два подручја стварности – јавно и приватно. Сфера политичког (унутрашње уређење, легитимитет власти, рат итд.) била је ексклузивно власништво монарха, тј. државе, док је грађанима препуштена сфера моралности, тј. савести. У замену за мир и сигурност власништва, грађани се потчињавају владару који је тиме ослобођен сваке кривице у својој делатности, али зато акумулира целокупну одговорност за поредак у држави. С друге стране, грађани нису имали никакву политичку одговорност, при чему су били угрожени двостуком кривицом: према споља – ако су дирали у интересе суверена, а према унутра – јер су морали да задрже своје мишљење у строгој приватности.
Питања морала су се морала искључити из политике јер су била органски 8
везана уз религијска начела, а тамо где је вера руководила политичким деловањем појединаца сукоби различитих савести, тј. поимања правде и истине били су неизбежни и тотални, тј. радикални (до истребљења). Утолико “искључивање ’морала’ из политике није усмерено против световног морала, него против религијског морала са политичким претензијама”.1
Морална схватања надолазећег грађанства тражила су од државе да се понаша на “моралан начин”, баш као да је она једна морална особа. Уколико држава није пролазила кроз тест моралности, утолико је било легитимно побунити се против ње. Другим речлима, апсолутистичко решење: рат споља да би се осигурала сигурност изнутра, почивало је на политичком устројству које је двоструки морал појачавало до мере његовог пуцања. Хипокризија “неполитичке критике са политичким претензијама” једноставно није могла дуго да траје. Временом су се разлози апсолутизма заборављали, а евиденције двострукости и подвојености политике и морала, јавног и приватног – заоштравале.
У 18. веку приватна расуђивања грађана о врлини и пороку лагано излазе из добровољног егзила и неосетно стварају јавност, односно јавно мњење.2 “Грађани се не подређују више само државној сили, него заједно формирају society које развија своје властите моралне законе, који ступају уз државне законе”.3 Јавно мњење развија сопствене законе који су општеобавезујући јер се позивају на свима приступачан (раз)ум и слободу. Морално законодавство, за разлику од државног, делује индиректно - управо путем притиска јавног мњења. Оно се формира кроз различите “клубове”, “друштва”, “трибине” и сл. на којима грађани лишени политичке моћи дебатују о истинским вредностима и врлинама. Тако “самоизвесност моралног унутрашњег простора лежи у његовој способности за публицитет. Приватни простор се самовољно шири - постаје јавност и тек у њеном медију лична мњења добијају статус закона”.4 На тај начин “грађани путем свог просуђивања конституишу моралне законе на сличан начин као што трговци одређују тржишну вредност”.5 Класични социјални облици ових кретања јесу Republique des lettres и ложе слободних зидара.
Масони и друштва учењака састављени су из социјално признатих, али зато политички беспомоћних (племство), богатих али проказаних (нови богаташи: трговци, банкари и др.) и оних социјално без вокације, али зато духовно значајних (књижевници, филозофи…). Они и њима слични сусрећу се на “неполитичким” местима (берза, кафеи, салони, библиотеке, литерарна друштва…) која означавају једно ново институционализовање друштвене моћи. Ова моћ стоји у позадини догађања и стрпљиво чека историјску, тј. политичку промоцију.
Потоњи развој модерног – грађанског друштва створиће слику о сталној напетости између друштва и државе, при чему ће кључну улогу у томе играти
1 Р. Козелек, стр.50.
2 Могуће је правити разлику између јавности и јавног мњења и то тако што би се под јавношћу подразумевали грађани окупљени у публику која слободно формира јавно мњење – скуп неодређених или спонтаних судова о јавним (друштвеним, државним, националним…) питањима.
3 (стр. 89.)
4 (стр. 91.).
5 (Ibid.).
9
средства масовних комуникација: најпре леци и новине, потом радио и телевизија. Они представљају кључне креаторе јавног мњења, произвођаче виртуелне стварности са стварном моћи, и све је сада до тога како контролисати, утицати или моделовати главне изворе јавног мњења – признате одреднице политичког одлучивања у модерном добу.
ЛИТЕРАТУРА
• Љубомир Тадић: Наука о политици, Рад, Београд 1988.
• Ремон Арон: Демократија и тоталитаризам, ИКЗС, Нови Сад 1997.
• Макс Вебер: „Политика као позив“, у : Духовни рад као позив, ИКЗС, Нови Сад 1998.
• Никола Танзе: Политика, Плато-XX век, Београд 1999.
*
• Јирген Хабермас: Јавно мнење, Култура, Београд 1969.
• Маршал Меклуан: Гутенбергова галаксија, Нолит, Београд 1973.
• Жан Бодријар: Симулакруми и симулација, Нови Сад, 1991.
• Даглас Келнер: Медијска култура, Clio, Београд 2004.
• Роџер Фидлер: Mediamorphosis, Clio, Београд 2004.
10

1 коментар:

  1. Живим на Мадагаскару (Источна Африка) и вреди живети сада угодно за себе и своју породицу и заиста никада у животу нисам видео толико доброту која ми се указала, јер сам озбиљно пролазио кроз проблем као што је мој син стравична несрећа је трајала две недеље, а лекари наводе да мора да се подвргне деликатној операцији да би могао поново да хода, а ја нисам могао да платим рачуне, тада је ваша операција отишла у банку да ме позајми и одбије рекавши да имам без кредитне картице, одатле сам отрчао до оца и он није могао да ми помогне, а онда када сам прегледавао иахоо одговоре и наишао на зајмодавца, г. Бењамин Бреил Лее, који нуди зајмове по приступачним каматама, нисам имао избора али да бих покушао, и зачудо, све је било као у сну, добио сам зајам од 110.000,00 долара да платим операцију свог сина, а затим себи набавим удобан посао који ће ми такође помоћи. Захваљујем Богу да је данас добро и да можете ходати и да радите, а терет је толико дужи на мени више и можемо се добро хранити и моја породица је данас срећна и рекао сам себи да ћу гласно туговати у свету чуда Божјег ми преко овог Бога који се плаши зајмодавца г. Бењамин Бреил Лее и саветовао бих свакога ко заиста и озбиљно треба зајам да контактира овог богобојазног човека на
    ...... 247officedept@gmail.com преко .. и желим да се сви помолите за овог човека или да ћаскате са њим и на ВхатсАпп-у + 1-989-394-3740.
    Хвала вам

    ОдговориИзбриши