среда, 22. јун 2011.

Moc i vlast


6. Моћ и власт
Питање друштвене моћи јесте битно социолошко питање које, баш као и проблем идеологије, својим обимом превазилази уско политички домен. Већ смо указали на значај и улогу моћи при одређењу друштвене стратификације, односно разликовања елите и масе. Они се диференцирају на основу дистрибуције политичке моћи, што може бити критеријум и ра унутрашње расљавање појма елите.
Међутим, категорија моћи истовемено се простире и на економску, идеолошку, али и све друге сфере социјалног живота. Због тога моћ можемо тумачити као ”тоталан друштвени феномен”, који се на различите начине манифестује унутар засебних модуса друштвености. Ово вишеобличје моћи не може бити сметња њеној јединственој рефлексији, поготово ако знамо да моћ увек представља одређену вољу која се, упркос могућем отпору, намеће једнима од стране других.1 Која је пак врста моћи одлучнија за једно друштво (политичка, економска, идеолошка...?) зависиће од конкретних темеља – институција датог социјалног система. Њихове основе су променљивог карактера, тако да је веома тешко успоставити неке генералне или универзалне теоријске поставке које би са подједнаком успешноћу објашњавале баш сва историјска друштва и културе.
Независно од тога, за моћ можемо закључити да увек представља одређени аспект друштвених односа при чему једна група или појединац намећу своју вољу другима. Све друштвене групе и све културе саздане су на том основу.
*
Принципијелна дисперзивност моћи на различите, али зато увек и узајамно повезане сфере социјалног бивствовања, условљава и одговарајућу дискурзивну рецепцију. Тако, за разлику од политичких и правних наука које проучавају формалну структуру друштвеног поретка, те моћ анализирају на основу датих политичких и правних аката (устави, закони итд.) и на њима заснованим институцијама, социологија настоји да моћ сагледа иза чисто формалних структура. Она настоји да открије и анализује “невидљиве друштвене односе”, социјалне везе или посредовања која се никада не могу дословно правно и политички представити. Утолико социологију моћи надасве интересује следећа питања:
• ко располаже моћи у конкретном друштву?
• затим како се користи моћ?
• каква је природа моћи?
Одговори на ова питања у блиској су вези с модусима моћи, од којих је свакако кључан онај који познајемо као “власт” (најчешће државна власт, али исто тако и власт неке друштвнее групе и њеног вођства).
Премда власт проистиче из моћи, ова два појма разликујемо с обзиром на
1) Према највећем ауторитету на пољу социологије моћи, она представља “изгледе да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи”. Упор.- Макс Вебер: Привреда и друштво, Том I.- Просвета, Београд 1976, стр. 37.
1
институционално окружење у коме јесу. Наиме, како показује Макс Вебер – моћ се демонстрира, а власт се учвршћује. Моћ представља “енергију власти” која стога може имати више или мање моћи. Власт је посебан случај – модус моћи, који има институционалну подршку у друштву. Другим речима, власт се увек заснива на одређеној легитимности којом се оправдава постојање или примена моћи. Уколико легитимност власти бива доводена у питање (рецимо, власт која се оправдава божјом вољом или власт која почива искључиво на ауторитету прошлости), то је онда поуздан знак слабљења моћи, тј. неспособности да се одржи постојећи поредак наметања воље.
Настанак и трајност легитимности зависе од веровања људи у оправданост (исправност; праведност) њеног постојања.2 Постоје различити облици легитимности, тј. различити облици оправдавања моћи. На основу њих разликујемо и различите типове власти. У најпознатијој подели власти/моћи, Макс Вебер разликује три типа власти:
• традиционална,
• харизматска и
• рационална.
Традиционални тип власти је утемељен на легитимности која се позива на обичајност или дотадашњу традицију.
Харизматска власт одбацује традицију. Она је заснована на одређеним вансеријским личностима које својом неодољивом вољом успостављају нове, истина – краткотрајне друштвене поретке.
Најзад, рационална власт заснива се на закону и одговарајућим процедурама које свој административни облик налазе у бирократији.
С тим у вези нужно се поставља питање суштине или смисла власти (владања; владавине), при чему се по правилу приступа и објашњењу генезе облика власти. Најчешће, карактер власти се објашњава карактеристикама људске природе. У зависности од поимања људске природе разлику се и облици као и смисао власти. Ту се отварају бројне могућности:
• према аристикратском виђењу, власт постоји услед природне
неједнакости људи од којих су неки предодређени да владају, а неки да се подчињавају; наличје овог схватања јете племићка меланхолија у Модерни где се ново, демократски устројено друштво објашњава као део завере или организованости оних који су по природи слаби да би зауздали природно јаке;
• према демократском разумевају, ствари стоје управо
обратно: људи су по природи једнаки и легитмна власт може бити само она која је производ међусобне сагласности грађана;
Слично стоји и са теоријама друштва: органицистичке теорије власт виде као централни орган “друштвеног организма”; функционалисти власт разумеју као
2) Тако, на пример, уколико нека политикча заједница прихвата одлуке које доноси краљ, онда су оне законите (обавезне), а краљ легитимна институција моћи. Уколико, пак, друштво одриче право краљу да доноси општеобавезујуће одлуке, утолико оне постају незаконите а краљева власт. У том случају следи потрага за новим легитимирајућим институцијама – скупштином или можда другим краљем...
2
систем обезбеђења егзистенције и функционисања заједнице; марксисти инсистирају на друштвеном карактеру власти (специфични, тј. историјски одређени односи између друштвених група и појединаца) коју треба превазићи, итд.
Ко држи моћ?
На кључно социолошко питање из поднаслова социолошке теорије одговарају у складу с властитим постулатима о томе шта је друштво, како и зашто је оно структуирано.
Према функционалистима моћ је опште средство у друштву као целини. Моћ се употребљава у складу са усвојеним друштвеним (вредносним) консензусом тако да се већа моћ једног дела друштва рачуна као доборовољно додељена моћ за рачун свих. Политички избори јесу типичан пример таквог “изнајмљивања моћи”.
У том контексту мишљења функционишу и многобројне тзв. плуралистичке теорије које инсистирају на распршености моћи у друштву, тј. на постојању различитих интересних група (чак различитих елита!) које међусобним преговорима партиципирају у доношењу одлука. На тај начин, наводно, заступљени су сви важни интереси у друштву, а сама заједница успешно избегава све екстремности партику-ларних моћи.
За разлику од Парсонса и других функционалиста, Макс Вебер сматра да у друштву постоји увек фиксно одређена количина моћи при чему они који су је уграбили првенствено делују у корист властитих, а не општедруштвених или “јавних” интереса. Уосталом, већ смо видели да је моћ пре свега “наметање властите воље - упркос сваком отпору”, дакле могућност експлоатације других, нипошто не рад у корист “свих”.3
Слично Веберу, и марксисти сматрају да располагање моћи увек иде на штету оних који њоме не располажу. Извор моћи они виде у економској димензији друштва која увек потенцира сукоб а не споразум друштвених снага које се налазе на историјској позорници. Овиме се већ антиципира и одговор на питање “како се користи моћ?” с обзиром да она увек служи за наметање посебних интереса оних који држе моћ, а не за добробит друштва као целине.
Политичка моћ
У савременом друштву питање моћи је посебно актуелизовано с обзиром на политички аспект моћи. Оно је посебно занимљиво данас када демократско уређење друштва представља опште усвојени идеал кога безмало све савремене државе, независно од стварних политичких режима, експлиците сматрају властитом супстанцом. Ова, иначе сасвим скорашња појава, отвара сасвим специфичне
3) Друго је пак питање оно у коме се “свима другима” утерује “њихова” воља као “њихов “прави интерес” од стране оних који су ту “општу истину” спознали пре других. Концепција тзв. диктатуре пролетаријата класичан је пример таквог коришћења моћи од стране онтолошки и гносеолошки привилеговане друштвене групе у интересу “свих”.
3
проблеме и питања везана уз (пре)расподелу моћи. Да бисмо то појаснили, нужно је указати на генезу демократских идеја, као и на историјске облике њихових реализа-ција.
*
Приказујући својеврсну “историју демократије” од њених атинских почетака до савремености, британски социолог Дејвид Хелд (David Held ¸ 1951 - ) установио је да се демократски поредак легитимише на основу тога што остварује једно или више темељних друштених вредности попут једнакости, слободе, моралног саморазвитка, заједничких и приватних интереса, задовољавања потреба, ефикасности одлучивања итд.4 Међутим, при свему томе уопште није јасно да ли се под демократијом подразумева народна власт или можда помоћ у одлучивању (као средство осигурања легитимитета одлукама оних који су изабрани да владају на одређено време)?
Такође, није јасно да ли се демократија, може или чак - мора, протезати на све облике социјалног живота? С друге стране, да ли је могуће тврдити да ће “демократска воља” бити увек мудра и добра? Шта нам гарантује да “воља народа” није пука самовоља заблуделе масе која слепо следи ласкања и лажи неколицине? Коначно, да ли је демократија у стању да измири сталне напетости између индивидуалне слободе, колективног одлучивања и демократских установа и процеса?5
Покушавајући да одговори на ова питања, Хелд је установио више историјских “модела демократије”, при чему се сваки темељи на одређеном “начелу оправданости” и одговарајућим “општим условима”. Тако се најпре истичу четири класична модела демократије:
• атинска,
• протективна,
• развојна демократија,
• марксистичка концепција непосредне демократије.
Ту су још и четири савремена модела:
• компетитивна елитистичка демократија,
• плурализам,
• правна и
• партиципативна демократија.
Сви ови модели представљају комплексно прожимање дескриптивног и нормативног, што ће рећи да нису “идеални типови”, већ покушај тумачења (интерпретације) подложан изменама и критици. У сажетом облику они имају следећи облик:
4) Види Давид Хелд: Модели демокрације, Школска књига, Загреб 1990, стр. 19.
5) Ibid., стр. 268.
4
1.
Класична демократија
а) начело оправданости: грађани морају уживати поли-тичку једнакост како би били слободни да владају и да им се влада.
б) општи (друштвени) услови: полис (град-држава); робовска приведа; мали број слободних грађана.
ц) карактеристике: директно судеовање грађана у закон-одавству и судству; скупштина грађана има суверену власт која обухвата све заједничке послове у граду; вишеструки начина избора (непосредни, коцка, рота-ција); без повластица за јавне службе које се иначе плаћају; кратки мандати за све; двапут на исто место могу само они који су везани уз вођење рата.
2.
Протективна демократија
3.а.
Радикални модел развојне
демократије
а) начело оправданости: заштита грађана од власти и других гра-ђана преко које се осигуравају интереси свих.
б) општи (друштвени) услови: приватно власништво; конку-рентска привреда; политички аутономно цивилно друштво; патријархална породица; про-ширена територија наци-је-државе.
ц) карактеристике: редовни тајни избори; конкуренција странака; суверенитет народа који се по-верава различитим представни-цима; подела власти на из-вршну, законодавну и судску; политичка и грађанска права; ограничена овлашћења државе; конкурентски центри моћи и интересне групе.
а) начело оправданости: полити-лчка и економска једнакост грађана; свима једнаке погодности у погледу колекти-вног развоја.
б) општи (друштвени) услови: мала неиндустријска заједни-ца; друштво независних про-извођача.
ц) карактеристике: одвојене законодавне и извршне фу-нкције; директно суделовање грађана у јавним скуповима где се већином гласова ко-нституишу закони; извршни положаји у рукама “маги-страта” или “управљача”; егзе-кутива или непосредним избо-рима или коцком.
3.б.
Развојна демократија
4.
Непосредна демократија
а) начело оправданости: учешће у политичком животу не само ради заштите индивиду-алних интереса већ и ради стварања обавештеног грађа-нства које се развија; полити-чки ангажман као ширење индивидуалних способности.
б) општи (друштвени) услови: независно цивилно друштво с минималним уплитањем државе; конкурентска тр-жишна привреда; могућа дисперзија обика
а) начело оправданости: слобо-дан развој свих само слобо-дним развојем појединаца; укидање експлоатације и поли-тичка и економска једнакост свих којом се осигуравају ус-лови за развој њихових љу-дских потенција.
б) општи (друштвени) услови: крај свих класних привилегија; нестанак оскудица и приватног власништва; нестанак дру-штвене поделе рада; интегра-ција државе и друштва (“оду-
5
власништва; политичка еманципација жена уз тради-ционалну поделу рада у кући; система нација-држава и развијени међународни односи.
ц) карактеристике: народни суверенитет с општим правом гласа; представничка власт; уставно гарантовање приватности; раздвојеност изборних функција од стручне администрације; ангажман грађана на избо-рима, локалној самоуправи, јавним расправама и поротној служби.
мирање државе”).
ц) карактеристике: јавним пос-ловима управљају комуне на принципу смоуправљања; ко-нсензус као главни принцип одлучивањима у јавним посло-вима; управни послови се до-дељују расподелом или избо-рима; уместо свих оружаних и принудних снага - самонадзи-рање и друштвена самозашти-та.
5.
Компетитивна елитистичка
демократија
6.
Плурализам
а) начело оправданости: избор стручне и имагинативне политичке елите која је способна да доноси потребне законодавне и админи-стративне одлуке; препрека екцесима политичких вођа.
б) општи (друштвени) услови: ин-дустријско друштво; слабо ин-формисано и/или емоционално бирачко тело; политичка култура која толерише разлике у мишљењу; стручни слојеви технички образованих експерата и руководилаца; конкуренција међу државама за моћ и предност у међуна-родном систему.
ц) карактеристике: парламентарна власт с јаким извршним органима; конкуренција партија и политичких елита; парламентом влада страначка политика; самостлна и организована администрација; битна важност политичког вођства.
а) начело оправданости: владавина мањина; препрека развоју прекомерно моћних странака и неодговорне државе.
б) општи (друштвени) услови: моћ оспоравају бројне групе; моћ се дели и трампи; неједнака укљученост у политику: недовољно отворена власт.
ц) карактеристике: “један човек - један глас”; систем узајамног надзирања власти; владе посредују међу захтевима; многоструке групе за притисак и политика склона моћи корпорција; држава и њени огранци стварају властите секторске интересе;
7.
Легална демократија
8.
Партиципативна демократија
а) начело оправданости: већинско начело је делотворно и пожељан начин заштите појединаца од самовоље власти, стога и очува-ња слободе. Власт већине мора бити ограничена законима.
а) начело оправданости: једнако право на саморавитак може се остварити само у партиципати-вном друштву које подстиче осећај политичке ефикасности, јача интерес за заједничке про-
6
б) општи (друштвени) услови: дело-творно политичко вођство које следи либерална начела; смање-ње бирократске регулације; рест-рикација улоге интересних група (нпр. синдиката); смањење коле-ктивизма сваке врсте.
ц) карактеристике: уставна подела власти; владавина закона; мини-мална државна интервенција; друштво слободног тржишта.
блеме и придоноси стварању образованог грађанства спосо-бног да се трајно позабави процесом власти.
б) општи (друштвени) услови: директно побољшање оскудне материјалне базе многих дру-штвених група и то прераспо-делом материјалног богатства; смањење и уклањање нео-дговорне бирократске моћи у јавном и приватном животу; отворени информацијски систем.
ц) карактеристике: директно уче-ствовање грађана у питањима јавног живота, укључујући ту и радно место; реорганизација страначког система у смислу одговорности вођства чланству; отворени институционални систем с могућношћу експериме-нтисања.
Све ове “моделе демократије” навели смо као класичан пример вишезначности једног појма и његових историјских уобличења, односно као показатељ различитих дисперзија моћи унутар савременог друштва које се од друге половине XX века непрестано настоји легитимисати својим “демократским устројством”. Главни проблем је био и остао: како ускладити једнакост са слободом? Како обезбедити једнакост грађана пред законом, дати примерена овлашњена влади, одвојити судство од извршне и законодавне власти, а при том не ограничавати слободу појединца да сẩм одређује свој живот и смисао заједнице са другима? Наћи компромис или сагласност између једнакости и слободе основни је задатак сваког демократског друштва, односно државе.
*
Историјска сведочења доказују да се сам демократски идеал не може изједначити с појмом безгрешног. Како наводи Карл Манхајм: “демократизација у свом првом ступњу не ствара једнакост и свеопћу сродност, него наглашава групне разлике. Штовише, може се уочити трајан пораст национализма, а не космополитизма”.6 О могућностима злоупотребе демократије до сада су већ исписани томови. С друге стране, извесно је да у модерном политичком свету не постоји моћнија реч но што је то демократија. То су знали не само стари лидери либерали-зма, већ и њихови природни непријатељи саздани од свих могућих тоталитарних боја: почев од комунистичког псеудосолидаризма (типа Робеспјер, Мара, Лењин
6) Види К. Мanheim, op.cit., стр. 108.
7
или Стаљин), па све до разноликих идеологија крви и тла. Сви су они на један подразумевајући начин штитили “интересе већине”, односно властиту операциона-лизацију по њиима “још-не-свесних циљева” расе, нације или класе; готово да ни о чему другом нису мислили до о томе како да (“демократски”) реализују (наводно изворне; аутентичне; већинске) итд. интересе својих политичких клијената.
Тако је демократија (либерална, народна, класна, партиципативна или која већ друга…) напросто окупирала све до сада издвојене (или бар релативно ауто-номне) просторе модерне друштвености. Зато је та реч постала (не)обавезни дода-так у практично сваком, а не само политичком дискурсу. Утолико све чешће може-мо слушати не само о демократском политичком систему и његовим одговарајућим правилима и процедурама, већ и о “демократској личности”, “демократском пона-шању”, “демократској одлуци”, “демократским нацијама” и сл. Ова чудновата нава-ла демократског (и то по сваку цену), нужно доприноси њеној компромитацији (практичној и теоријској) - посебно у оним срединама које познају само далеке од-блеске политичке демократије и то обично у форми просте снаге/моћи (тренутне) већине. Када се том крајње редукованом, односно поједностављеном поимању де-мократије додају још и бројни спољно-политички “демократски притисци” (тј. по правилу гола војна сила као промоција посебних - државних интереса моћних зе-маља, завијених у целофан “одбране демократских принципа слободног света” и сл), онда је сасвим разумљиво да реч демократија изазива и подозрење, а не само одушевљење.
Данас се питање демократије поставља на глобалном нивоу услед светске – глобалне међуповезаности која стоји у напетости спрам система националних држава. Отуда и низ практичних “неусклађености” (драстичне дискрепанције моћи унутар светске економије, међународних организација, међународног права итд.) које својом незграпношћу онемогућују успостављање једног “истински демократског” глобалног демократског система.
ЛИТЕРАТУРА
• Макс Вебер: Привреда и друштво, I и II, Просвета, Београд 1976.
• John Kenneth Galbraith: Anatomija moći, Znanje, Zagreb 1987.
• Мишел Фуко: Треба бранити друштво, Светови, Нови Сад 1998.
• Мишел Фуко: Надзирање и кажњавање, ИКЗС, Нови Сад 2001.
• Пол Кенеди: Успон и пад великих сила, ЦИД, Подгорица, 1999.
8

Нема коментара:

Постави коментар