среда, 22. јун 2011.

Institucije


3. Институције
Одређење и облици
Из угла филозофске антропологије институције (лат. institutio: установа, поступак, обучавање…) нису ништа друго до “видљиви облик заједничког живота”, или прецизније: “регулишући лик форми људског слободног заједничког деловања”.1 У социологији, пак, институције се разумевају као друштвене структуре које усмеравају деловање људи засновано на одређеним, у начелу променљивим интересима и потребама.2
Основни разлог постојања институција јесте олакшавање и/или осмишљавање заједничког живота. Не сме се, међутим, превидети да док својим постојањем задовољавају одређене потребе појединаца и заједнице, институције уједно стварају и једну самосталну сферу стварности која функционише и траје независно од својих извора.
Речено социолошким речником, институција представља одређену друштвену структуру која настоји да трајно реализује скуп међусобно повезаних очекивања у оквиру истог предмета и исте заједнице. Као уже одређење инстутиције појављује се и термин организација који означава променљиве односе међу актерима који деле заједничке одређене циљеве и интересе, као и методе њихове реализације.
Институције чине калупе друштвеног деловања које покрећу интереси. Временом, институције се осамостаљују у односу на интересе-покретаче и постају засебни део стварности, способан да даље производи сасвим нове интересе и потребе. Установљене процедуре у институцијама, настале најпре снагом силе, а потом продужаване навикама, представљају одређена ограничења деловања која важе за све актере које прихватају конкретне институције.
Главне институције сваког друштва јесу оне које се односе на:
• религијски,
• правни и
• политички аспект заједничког живота.
Што су ови аспекти раздвојенији, то је друштво сложеније, а институције разуђеније.
Интеграција и стабилизација
Као скуп заједничких правила понашања и вредновања настао удруживањем појединачних воља, институције омогућују изналажење темељне егзистенцијалне сигурности и као такве растерећују човека од страха (неизвесности), односно од непрестаног изазова доношења нових одлука. Арнолд Гелен ће на том основу развити своју “теорију растерећења” где о институцијама говори као о заједничким одлукама помоћу којих се “једном за свагда” утврђује оно што је обавезно за све. Такве
1 Више о томе вид. Max Müller: “Principi slobode i fenomen institucionalizacije”, у. Filozofija modernog doba (Filozofska antropologija), V. Masleša, Sarajevo 1986.
2 Вид. нпр Talcott Parsons, The Social System, The Free Press/Collier-Macmillan Ltd. New York, London, 1966.
1
“одлуке”, као замрзнута пролазност која би да буде вечност, прослеђују се даљим генерацијама дотичне заједнице путем обичајности (ethos) и на њој заснованом позитивном праву. На тај начин се не расипа снага заједничког деловања људи, односно, обезбеђује се оно суштинско: интеграција појединаца у заједницу с једне, односно стабилизација заједнице, с друге стране. Закључујемо да институције представљају кристализацију извесних права и обавеза преко којих се регулише људски живот, живот у заједници.
У чину образовања (настајања) и трајања институција очитује се јединство конкретног друштва, или традиционалним језиком речено – његово “здравље”. У мери у којој институције задовољавају кључни императив интеграције/стабилизације, у тој (сраз)мери бивају дуготрајне или пролазне. При том се подразумева да претпостављени бољитак заједнице, тј. конституисање одговарајућих (тј. “праведних”, “најбољих” итд) институција, настаје превладавањем јаче воље над слабијом, а то је обично ништа друго до еуфемизам за тзв. аргумент силе, односно физичко приморавање.
Слабија воља бива присиљена да следи ону јачу – милом или силом, и то је вечни закон друштвеног постојања – тако и настанка институција – који се нипошто не може пренебрегнути. С тим у вези ваља знати да институције тек однедавно, тј. од Модерне, своју легитимност (оправданост) налазе у појму “напретка”. Његова растегљиво постављена значења омогућавају разнолике операционализације самог садржаја институција. Независно од облика и садржаја инситутција, њихов стални конститутивни моменат остаје захтев за сврсисходношћу преко које заједнички живот уопште постаје могућ. Одатле следи да институције представљају задовољење колективних и индивидуалних потреба за извесношћу, те да претпостављају извесна друштвена правила помоћу којих живот бива лакши или подношљивији.
Функције: самоодржање и смисао
Живот се не исцрпљује у сврсисходности и извесности. Упркос нововековној предрасуди – својеврсном идеолошком вјерују да је егзистенција исто што и самоодржање – живот је и нешто више: њега чини и воља за симислом.
Још је Платон показао да људски живот није само борба за преживљавање, већ исто тако, ако не и првенствено – борба за смисао.3 Утолико се ни значење
3 Тако ће у свом Горгији Платон учити да пуко самоодржање уистину не значи ништа: вр-лина није просто сачувати себе и своје имање - “јер, ко је човек какав треба да буде не сме жудети за животом, и мора се одрећи жеље да живи што је дуже могуће. Ту бригу о животу нека остави богу… (Горгија, 512 д е). Уместо да се бори за голи живот, човек, према Платону, мора водити рачуна о својој бесмртној души - таква самопомоћ је најбоља јер “смрти се боји само сасвим неразуман и немужеван човек, док се ми плашимо да чинимо неправду. Јер ако душа дође у Хад окаљана многим гресима, онда је то најстрашније зло” (Горгија, 522 d е). С тим у вези је и она позната опомена из Закона по којој је “Бог, а не човек мера свих ствари”. Закључујемо да је борба за смисао изнад пуког преживљавања – у том виду је античка филозофија била супротстављена једном од основих постулата нововековне политичке филозофије, оне која је управо у “самоодржању живота” (уп. нпр.
2
институција не може свести на њихову функционално-инструменталну улогу, на оно што тек треба да буде постигнуто – на средство за неку сврху, тј. на неки правно позитивни облик којим се решава одеђени технички проблем живота у заједници.
Наравно, институције, између осталог, јесу и тó:
• схематизација живота који настоји да се одржи,
• пројектовање ради будућности,
• борба са природом у којој је циљ интеграција ради одржавања живота итд.,
но оне истовремено, увек, носе у себи и не мање важну репрезентативно-симболичку страну егзистенције којој је циљ интеграција ради испуњења живота, речју – воља за смислом као израз потребе за стабилизацијом колективног и индивидуалног живота.
Управо у том свом “наличју”, често непрозирном, а не ретко и презреном као “ефемерна естетизација”, институције показују да оне не само што воде до налажења смисла, већ да и сáме представљају или јесу смисао. Отуда разликујемо два вида фунционисања институција:
1) репрезентативно-симболички, у коме институције чине извесни онтолошки идентитет с обзиром да смисао налазе у себи самима, тј. у властитом трајању;4 борба за свет коме се додељује одређени смисао;
2) инструментално-функционалистички, борба против природе коју ваља савладати; циљ да једном постану излишне.5
У свом симболичко-репрезентативном значењу, институције се (само)очитују као извесна кристализација вечности, безмало – тренутак захватања у тајну постојања. Тако онда и сама држава, као предмет и производ врховних – политичких институција, у светлу филозофске (или ако се хоће – политичке) антропологије, “није само обједињавање сврсисходности ради испуњења одређних задатака, није само управа и полиција, већ форма живота у којој се налази један народ тако што својој особитости, насупрот задацима пред које је стављен, даје важећи-трајни, истина повесно релативно-трајни лик форме”.6
Институције обједињују облик и суштину, правило и прописано, норму и чињеницу. На тај начин, функционисајући као иманентна норма, институције спајају
Хобс) налазила свој темељни разлог и почетак.
4 Више пута коришћени пример тог идентитета јесте игра чија су правила (оно што је твори игру) идентична са игром самом. Игра представља стварност која не потребују другу врсту утемељења до онога што она сама јесте. Тако исто “Правила заједничког налажења и испуњења смисла имају, чим обећавајући трајање постану нормативно чврста, истовремено један репрезентативно-симболички смисао; она не само да воде до налажења смисла, већ су сама смисао”. Вид. М. Мüller, op.cit., стр. 132.
5 Наведене видове или начине функционисања, не треба бркати са могућим врстама институција: симболичке, регулативне, продукционе, естетске итд. Оне се могу генерално диференцирати на институције које регулишу односе међу појединцима (засновани на солидарности и реципрочности), и оне које утемљују ауторитет заједнице (главне карактеристике: заштита и послушност). Вид. Eugen Pusić: Društvena regulacija, Globus, Zagreb 1989, стр. 187-195.
6 М. Мüller, Ibid., стр. 135. 3
реално и идеално. Управо у том смислу институције нису напросто “безличне” (деперсонализоване) како их доживљава модерни рационализам и његов од сваког не-рационалног ауторитета испражњен лик – идеологија либерализма. Боље је рећи да су институције у својој истини – надличне. Приметимо овде да се иначе оправдан захтев за “безличношћу” институција ( тј. ка институцијама као одређеним правилима дефинисан простор друштвеног или државног живота), одвише лако своди на чисто политички терен у смислу присуства или одсуства самовоље властодршца или владајуће олигархије. Проблем са институцијама, тј. са разумевањем њихове функције и смисла, не може се свести на проблем “демократских” с једне, односно “ауторитарних” институција с друге стране. Да би та врста говора имала смисла, ваљало би разликовати горе већ назначене егзистенцијалне стране инситутиција, те на основу тога оцењивати примереност једних или других прокламованим циљевима заједнице, односно конкретног политичког поретка.
На том трагу откривамо њихову “изворну суштину”, ако тако нешто уопште постоји: стварно “примерене институције” (прилагођене експлицираним, али и оним неизреченим потребама заједнице – ономе што се у негдашњој филозофији политике називало “дух народа”) јесу оне које усаглашавају или налазе баланс између своје инструментално-функционалне (служи за неке сврхе), и симболичко-репрезентативне (сама себи сврха) функције.
Отуда следи да никада није могуће у потпуности или без остатка једноставно преузимати или “калемити” институције из једне заједнице у другу. Успешност инструменталног момента (владавина над природом) одређених институција често зна да буде заводљива до те мере да се не примећује или просто занемарује њихово прикривено, симболичко значење. Поврх тога, оно што једну заједницу интегрише, у другом вредносном (културном) амбијенту може бити разлог социјалног растакања.
Исто тако, присиљавање једних да у потпуности следе институције других, по правилу завршава у отвореном насиљу које бива тим апсурдније ако се насиље претходно настојало избећи позивањем на “разумност” или “напредак”. Овде остављамо по страни расправу о “вишим” и “нижим” вредностима и културама. Чињеница је, међутим, да је стварна или тек самопроглашена предност једних над другим одвише често знала да буде само пука рационализација интереса моћи, оправдање тамо где су оправдања уопште потребна. Насупрот томе, релативизација по којој су све културе “једнако вредне” изложена је критици услед свог чисто естетског или историјског гледања које лако може да занемари проблеме достојанства људске егзистенције.7
ЛИТЕРАТУРА
• Јован Ђорђевић: Идеје и институције, Рад, Београд 1972.
• Маx Мüller: “Principi slobode i fenomen institucionalizacije”, у: Filozofija modernog doba (Filozofska antropologija), V. Masleša, Sarajevo 1986.
• Обрад Станојевић: Историја политичких и правних институција, Научна књига, Београд (више издања)
• Мери Даглас: Како институције мисле, Реч, Београд 2001.
7 Више о томе вид. у овој књизи, поглавље о глобализму, стр. … 4

Нема коментара:

Постави коментар