Covek i ljudska pitanja

1.1. ovek i ljudska priroda
I uzevši Gospod Bog oveka, nastani ga u vrtu Edenskom, da ga radi i da ga uva. I
zapovedi Gospod Bog oveku govore i: „Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali sa
drveta od znanja dobra i zla, sa njega ne jedi, jer u koji dan okusiš sa njega, umre eš.“
Atina, boginja mudrosti
Ali zmija beše lukavija od svih zveri, koje stvori Gospod Bog, pa re e ženi: „Je li
istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?“ A žena re e zmiji: „Mi
jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu, samo roda sa onoga drveta usred vrta, kazao je
Bog, ne jedite i ne dirajte u njega, da ne umrete“. A zmija re e ženi: „Ne ete vi umreti,
nego zna Bog da e vam se u onaj dan, kada okusite sa njega, otvoriti o i, pa ete postati
kao bogovi i znati šta je dobro a šta zlo.“
I žena vide i da je plod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo
veoma drago radi znanja, uzbra roda sa njega i okusi, pa dade i mužu svom, te i on okusi.
Tada im se otvoriše o i, i videvši da su goli, pa spletoše liš a smokve i na iniše sebi
pojas.
I re e Gospod Bog: „Eto, ovek posta kao jedan od nas znaju i šta je dobro a šta
zlo“... i zato ga Gospod Bog istera iz vrta edenskog.
Stari zavet, prva knjiga Mojsijeva - Postanje
I tako, proteran od Gospoda Boga iz raja u kome je živeo „sa one strane dobra i zla“,
ovek nastavi svoju epopeju u svetu, s ove strane dobra i zla, veruju i da može, poput
Gospoda Boga, da sa drugim ljudima razlu i dobro od zla i živi u miru Edenskoga raja.
Ali avaj! ovek postade ništa drugo do „životinja užarenih obraza“ koja se zaglibila u
talog sopstvene sujete i nemo i, a sve u neutoljivoj želji da sudi o svojim i tu im delima u
svetu dobra i zla.
Adam i Eva u Edenskom vrtu
Onoga momenta kada je progledao nakon što je okusio plod sa drveta dobra i zla,
oveka obuze stid i sram. Od tada pa nadalje, „životinja užarenih obraza“ sudi o svojim i
tu im postupcima ne samo razumom svojim ve i ose anjima.
Ova simbolika Starog zaveta, koji je nastao pre više od dva milenijuma, ukazuje na
suštinu ovekove moralnosti i na sve protivre nosti ovekove moralne prakse. Zbog toga
svekolika ovekova društvena praksa dobija tako specifi ne obrise koji se ponekada ine
više kao usud, zla kob ili božija kazna za prvobitni greh.
Teraju i ga iz raja, Gospod Bog oveka baca u svet, re ima: „zemlja da je prokleta
zbog tebe, sa mukom eš se od nje hraniti celoga veka... sa znojem lica svog ješ eš
hleb...“
Iz raja, vrta Edenskoga, u kome mu je sve što mu je potrebno bilo od Boga dato i na
dohvat ruke, ovek je ba en u svet da svojom mukom, u borbi sa drugim ljudima
zadovoljava svoju potrebitu prirodu.
Tako se u ovom svetu, s ove strane dobra i zla, realizuje ovekova priroda kao volja
za mo , kao želja za priznanjem sopstvenih vrednosti na osnovu kojih procenjuje druge
ljude i njihove postupke kao dobre ili zle po njega samoga. Procena i vrednovanje imaju
za cilj da osiguraju egzistenciju zasnovanu na potrebitoj prirodi i ulnosti koja potvr uje
život kao manje ili više izdrživ i lagodan. Još je i Emanuel Kant okarakterisao glavne
vrednosti kojima teži svako ljudsko bi e, a to su mo , slava i bogatstvo.
1.2. Ljudska priroda, šta je to?
Evolucija je možda slep proces ali se odvija po nemilosrdnoj logici koja organizme
ini sposobnim za egzistiranje u sredini u kojoj se nalaze. ovek je deo prirode, biološko
bi e koje sa svojim nervnim sistemom i mozgom predstavlja najviši oblik organizovanja
materije u za nas do sada poznatom svetu. Ovakva organizacija materije je kroz
evoluciju, u težnji da realizuje svoju volju za mo u odnosu spram ostatka spoljašnje žive
i nežive materije i tako opstane (što je i najviša svrha života), stvorila ono što se naziva
svet - ovekov svet. Kroz evoluciju ovek je podjednako bio suo en sa tim da stasava kao
ljudsko bi e kako naspram spoljašnje prirode i njenih sila, tako i naspram društvenih sila,
deluju i u manjim ili ve im grupama.
Uslovno možemo re i da je ovek kroz evoluciju izgradio svoju biološku i društvenu
prirodu, pri emu i jedna i druga nisu stanje ve proces stalnog nastajanja. Biološka
priroda je, u smislu organizacije materije i na ina njenog funkcionisanja, sve ono što se
dešava "pod kožom" i što odre uje kako emo ostvariti svoje ciljeve, realizuju i svoju
"drugu" prirodu, društvenu, žive i i deluju i u zajednici sa drugim ljudima. Biološka i
društvena priroda deo su jedinstvenog procesa nastajanja ovekovog sveta. ovek je
organizacija materije koja je po svojoj prirodi društvena. U težnji o uvanja volje za mo
ovek može opstati samo u društvenoj organizaciji. Lepeza ovekovih saznajnih i
emocionalnih karakteristika gradila se kroz njegovu borbu protiv prirodne sredine ali i
kroz borbu me u ljudskim grupama. Zahvaljuju i tome što je svoju biološku prirodu
mogao da realizuje samo kao društveno bi e, ovek je bio prinu en, sa stanovišta
individue ali i grupe kojoj pripada, da svoje i tu e postupke vrednuje kao dobre ili zle.
Celokupnost tih individualnih stavova nastalih kao rezultat delovanja u zajednici ini
vrednosne sisteme. Oni baš zbog toga nisu samo individualni ve ih pojedinac deli sa
zajednicom kao društveno priznate vrednosti. Zbog toga ljudsko društvo poznaje i
kooperativnost i kompetitivnost, dobro i zlo, i samo takva "podvojena" ljudska priroda u
izvesnom smislu garantuje svoj sopstveni kontinuitet.
Pre nego što je ljudska misao završila u nau nosti modernog oveka, pokušaj da
odgonetnu šta je to ljudska priroda inili su filozofi i teolozi svih epoha. Šta je to
zajedni ko za sve ljude, šta to ostaje kada se uklone sve pojedina ne karakteristike
li nosti koje proisti u iz kulture nekog podneblja, države, nacije; šta to zna i biti ovek.
Odgovori idu od potpune afirmacije do potpunog poricanja postojanja osobene ljudske
prirode.
Zahvaljuju i dostignu ima modernih prirodnih nauka (genetike, biologije,
fiziologije, farmakologije...) danas možemo da definišemo ljudsku prirodu kao ukupnost
na ina ponašanja i karakteristika tipi nih za ljudsku vrstu koji ine ono što se naziva
ljudski genom ili genetsko nasle e. Genetski kod oveka ra anjem stvara sve one
fiziološke i psihološke predispozicije koje su date kao mogu nosti, i koje se realizuju
kroz ovekov društveni život iju fakti nost interiorizujemo u procesu socijalizacije.
Zbog toga je ovekova društvenost kroz istoriju dobijala toliko razli itih oblika i obeležja
kao što su nacionalna, kulturna i istorijska.
Ljudski mozak je modularni organ pun prilagodljivih saznajnih struktura od kojih je
ve ina jedinstvena za ljudsku vrstu. To su uro eni oblici saznanja ali i emocionalno
reagovanje na saznanje koje je tako e tipi no. Mi nismo ro eni sa unapred uro enim
idejama o moralu ali postoje uro ene saznajne predispozicije kao i emocionalne reakcije
koje uslovljavaju i omogu avaju formiranje ideje o moralu. Postoji jedinstven na in na
koji ljudi shvataju "realnost" i na koji opažaji dobijaju odre eno zna enje.
Ljudska priroda je proizvod dijalekti kog procesa me usobnog uslovljavanja ili
uzajamnog dejstva biološke prirode (u smislu anatomsko-fiziološke gra e) i društvene
prirode (u smislu društvenosti kao forme egzistiranja tako organizovane materije); to su
dakle uro eni oblici saznanja i emocionalnog reagovanja na saznanje koji se realizuju
kroz društvenost kao fakti nost nataloženih kulturnih, moralnih, estetskih, ideoloških...
slojeva.
Društvo je jedna vrsta inicijalne kapisle koja osloba a snagu ovekovih bioloških
predispozicija.
1.3. Rastrojena ljudska priroda
Možemo re i da ljudsku prirodu sa injavaju tri ontogenetski predisponirane odlike:
• Želja za priznanjem individualne egzistencije utemeljena je na sistemu vrednosti,
pogledu na svet, ideologiji, koja tu egzistenciju potvr uje u njenoj mo i naspram
drugih ljudi i zajednice uopšte. Ova želja za priznanjem može da se ispoljava i
kao želja za dominacijom, kao dostojanstvo, kao sujeta. Ni e je ovu iskonsku
energiju definisao kao volju za mo . Volja za mo , to je život. Mo je centralna
kategorija u ljudskoj društvenosti. Do pojave moderne države i institucija, želja za
priznanjem se ispoljavala kroz destrukciju. Na bojnom polju, megdanu, gola sila
nije tražila legitimaciju i opravdanje. Vladati, to je bio glavni cilj. Mo suverena
ogledala se u broju oklopljenih vojnika i konjanika. Period renesanse, velikih
geografskih otkri a i prekookeanskih putovanja, buržoaskih revolucija i stvaranje
nove klase koja e izneti novi proizvodni poduhvat industrijalizma, reformacija,
racionalizam i razvoj nauke, kao kumulativni efekat imali su stvaranje novih
formi društvenosti. Stvorene su nacije i nacionalne države, demokratije,
institucije. Kao kada se stoka uteruje u koral koji se sve više i više sužava, da bi
na kraju jedno po jedno grlo bilo žigosano i uterano u koral, tako je predmoderno
društvo bilo uterivano u institucije, i žigosano demokratijom ulazilo u svet
moderne politike. Mo i dalje ostaje centralna kategorija, ali za razliku od
predmodernih društava ona dobija legitimaciju kroz nove kriptoreligije - kroz
ideologije. Dakle, iz želje za priznanjem proizašla je moderna politika zasnovana
na institucijama, birokratiji, hijerarhiji, kompetenciji i toleranciji. Moderan ovek
sa svojim specifi nim saznajnim mogu nostima i emocionalnim odgovorima, sa
svojom sposobnoš u pam enja, u enja i racionalnog rasu ivanja, sposoban je da
usmerava borbu za priznanje, za mo , kroz ideologije i politiku preko kojih
projektuje svoje vrednosti i pogled na svet. To je put od destrukcije ka toleranciji.
Politi ko društvo zasnovano na ovim vrednostima razvilo je i novi oblik
komunikacije - politi ku komunikaciju. Potreba za politi kom komunikacijom je
umnogome podsticala razvoj medija i usmeravala medijsku politiku prema
masovnom društvu. Pojavom masovnih medija politika je ušla u živote svih ljudi
a politi ka komunikacija postala nezaobilazni deo života svakog civilizovanog
oveka. Politika je postala ovekova sudbina.
• Potrebita ljudska priroda je druga ontogenetska osobina vrste. Potrebe proisti u
iz ovekove biološke prirode i ti u se uslova neophodnih za biološki opstanak. To
su potrebe za staništem, o uvanjem telesne temperature, hranom, vodom,
reprodukcijom i sli no. Ove su se potrebe kroz istoriju kvalitativno i kvantitativno
menjale, u zavisnosti od stepena razvoja proizvodnih snaga i formi društvenosti
koje su im odgovarale, od elementarnih potreba za opstanak pa do luksuznih
proizvoda i potroša kog društva. Društveni odnosi kapitalizma i njima
odgovaraju i proizvodni poduhvat industrijalizma, bili su dobitna kombinacija
koja je Evropu usmerila ka ubrzanom ekonomskom razvoju. Krajem XIX veka
svetska trgovina je bila globalna, proizvodnja masovna. Nedostajala je samo još
jedna karika. „Izmišljena“ je masovna potrošnja. Budu i da se potrebita ljudska
priroda zasniva na ljudskoj ulnosti i hedonizmu, razvio se mehanizam želja
podstaknut tom ulnoš u koja je nezajažljiva i bezgrani na. Na potrebitoj ljudskoj
prirodi nastala je ekonomija. Jedna nova ekonomija i poslovanje razvili su i novi
oblik komunikacije - poslovnu komunikaciju, koja sa injava znatan deo
komunikološke prakse savremenog oveka. Za moderno društvo slobodno
možemo re i da je to društvo ekonomske racionalnosti koje ima svoj poseban
jezik i komunikacijski kod. Kao i politika, društvo ekonomske racionalnosti nije
ostalo ravnodušno prema mogu nostima medija i masovnog komuniciranja u cilju
postizanja ekonomskih interesa. U dvadesetom veku nastao je marketing kao
poseban vid komunikološke prakse koji se u potpunosti oslanja na masovne
medije. Danas se i cela koncepcija medija na tržištu zasniva na komercijalnom
finansiranju od reklama, agresivnog marketinga, podsticanja ljudske ulnosti,
potroša kog mentaliteta, uslovnog refleksa i nametanja novih potreba. Svi mediji
masovnog komuniciranja su u funkciji ekonomije koja postoji samo zahvaljuju i
potrebitoj ljudskoj prirodi.
• Potreba za sigurnoš u je u Maslovljevoj hijerarhiji vrednosti pri samom vrhu.
Jedan živi organizam nema ništa važnije od sopstvenog samoodržanja.
Individualna egzistencija, život, najve a je vrednost koja svoje utemeljenje ima
duboko skriveno u ovekovoj emocionalnoj i afektivnoj prirodi. Centar za
emocije koje su osnov afektivnog i instiktivnog ponašanja, je filogenetski
evoluirao daleko pre kore velikog mozga koji je „odgovoran“ za ovekovo
racionalno mišljenje. ovek je instiktivno bi e mnogo duže nego racionalno.
Celokupna ovekova praksa je proizvod me udelovanja i uslovljavanja afektivne
i racionalne strane njegovog bi a. Veliki deo ovekovih pobuda, akcija, vrednosti
pa i institucija proisti e iz ovog dela ljudske prirode. Religija, filozofija,
umetnost, deo su ovekove svekolike prakse, i kao takve iznedrile su vrednosti
kojima se ovek oduvek ponosio, pa i danas se ponosi (makar deklarativno) i
veli a ih kao vrednosti koje ine ljudski humanitet, esenciju ove nosti. To su
vrednosti kao što je sloboda, dostojanstvo, ljubav, milosr e, pokajanje, praštanje,
vera, jednakost, zdravlje, mudrost, pravda, istina, lepota, stvaralaštvo, kreativnost
i sl. Za njih se oduvek smatralo da su vrednosti po sebi, neupitne, univerzalne i
ve ite. One ne traže svoju potvrdu na tržištu politi kih i ekonomskih vrednosti. Iz
njih su proizašle neke veoma zna ajne institucije društvenosti kao što su religija,
nauka i filozofija, umetnost. To je jedan paralelan svet vrednosti nezavisan od
sveta politike i ekonomije, jedan svet koji ovek kao da je uvao u „rezervi“,
beže i u njega suo en sa svetom i vrednostima koje nose borba za mo i društveni
status, suo en sa svetom politi kih borbi za mo i ekonomske konkurencije.
Tako e, kao u politici i ekonomiji, ovaj deo ljudske prirode, društveni odnosi i
institucije na njemu zasnovane, stvorili su komunikacijske kodove njima
primerene. Religija je komunikacija sa svevišnjim kroz veru, molitvu, pokajanje,
samilost; filozofija komunicira kroz slobodu, dostojanstvo, egzistenciju, pravdu,
mudrost; nauka komunicira kroz nau ni jezik i nau nu komunikaciju; umetnost
kroz umetni ke izražajne jezike i audio/vizuelnu komunikaciju.
Zbog svega ovoga možemo re i da je ovek kao bi e i u bukvalnom i u prenesenom
smislu rastrojen. Tri dela ljudske prirode, tri sfere ljudskog života koje funkcionišu po
sopstvenim logikama, vo ene sopstvenim vrednostima, pojedina nu egzistenciju u inile
su šizofrenom; rastrojile su ovekovo bi e i u inile da se pojedina na egzistencija odvija
u stalnoj krizi i preispitivanju vrednosti. Na tržištu bespoštedna konkurencija, u politici
neizbežan kompromis a u crkvi - milosr e. Moderno društvo funkcioniše kroz
permanentnu krizu.