Појам политике и политичког Значења и смисао

5. Појам политике и политичког
Значења и смисао
На једноставно питање: “Шта је политика?”, данас сви тзв. обични људи обично одговарају слегањем раменима или нервозним одмахивањем руке. Значење тих и сличних геста најчешће значи да је политика нешто “далеко изван нас”, неки “прљави посао”, или “мутна работа”, а у најбољем случају магловити свет променљивих односа и вредности. Речју, под политиком се подразумева нешто што је морално спорно или неодрживо, што подразумева “манипулације” преко којих се стиче или губи моћ... увек нешто што балансира између недоличности и покварености. Међутим, упркос тој изразито негативној негативној слици коју политика собом носи (посебно у модерно доба), у истом колоквијалном виђењу ствари она представља и неку врсте неизбежне, нужне, чак и неопходне друштвене делатности. “Неко мора и то да ради”, рећи ће помирљиви, док ће моралисти најчешће сакривати своју завист и љубомору спрам политички успешних. Наравно, охолост и радост због оних неуспешних, далеко мање ће се крити.
Занимљиво је да некако слично, ако не и исто, о политици мисле (само што то неће отворено да кажу) и они који се данас професионално баве политиком. И за њих важи да када се каже “политика”, прва асоцијација јесте врдање, прикривање, превара, обмана, корист и право јачег... Када пак јавно говоре о својој “професији”, сви политичари ће се клети у (сопствено) поштење а само туђ неморал. У зависности од искуства, једни политичари ће своју (не)признату професију разумети као “прст судбине” или као “зов времена” (тј. Народа, Класе, Историје, Правде), други као религиозни завет (савез, уговор), трећи као тржиште или робну марку… Знатно ређе, када мисле о властитој делатности, политичари мисле на практиковање неког нужног зла преко којег људи опстају у заједници, односно остварују неко заједничко добро. Истини за вољу, ови практичари моћи не ретко могу бити и предмет неке хвале, чак и славе, но знатно чешће, тј. уобичајено, њихова егзистенција и деловање изједначава се обичним мешетарењем и пореди се са ,,најстаријим занатом на свету”. У сваком случају, ако изузмемо уобичајене опште фразе о бризи за јавну ствар или опште добро, односно о бдењу над будућношћу нације или неке посебне друштвене групе („месијански тип“), политичари, чак и када су искрени („трговачки тип“) мало шта конкретно могу да кажу у прилог свом послу.
Све су то општа места савременог политичког дискурса. Па ипак, да ли је тако било одувек?
*
Када би се данас неким чудом међу нама појавио какав антички ,,обичан човек", рецимо слободни грађанин грчког полиса, он би, највероватније, сматрао да га директно вређамо када му постављамо једно такво ,,просто питање”, као што је то упитност над политиком. Разлог претпостављеној увређености јесте тај што одговор на питање о предмету и природи политичког деловања нужно морају знати сви слободни суграђани нашег замишљеног саговорника. Онај ко не зна, или чак – неће да зна шта је политика и политичко деловање, тај не заслужује статус 1
слободног грађанина, самим тим, практично не заслужује ни да буде човек!
Шта то сада треба да значи? Зар су стари Грци, или можда Римљани, живели у неким идеалним условима опште љубазности, добронамерности и солидарности између људи? Зар тада није било издаја, крађа, вероломства, револуција и сличних – уобичајених ствари из репертоара свеколике политичке праксе? По чему се то наши стари преци и њихово поимање, прецизније: слављење политике, разликује од нас и нашег скептицизма када је реч о било каквој искрености или добронамерности у политичком деловању? Уосталом, и онда (као и данас), било је добрих и лоших људи, издржљивих и малодушних, храбрих и кукавица, а највише “оних између” који су према околностима били и морални и неморални, склони слабостима свакојаке врсте и нису бог зна како заљубљени у друштвене обавезе и ограничења. Откуд, онда, афирмативно схватање политике код наших грчких и уопште - премодерних претеча? Јесу ли можда они имали неку посебну врсту хумора по коме се слави оно што се презире, а поштује оно чега се стиди, или је пак њихов укупан свет – политичке установе, начин размишљања и делања, речју – друштвени космос, битно различит од нашег? Одговор се намеће сам по себи: миленијумски свет антике, али и тзв. средњег века, прилично је различит у односу на неколико векова модерног, тзв. нововековног доба.
1.
Да бисмо разумели разлику између модерног и класичног поимања политике, односно да бисмо разумели зашто је наше данашње разумевање политике толико негативно и цинично, ваља се поново подсетити разлике између историјских епоха пре и после Ренесансе, односно Новог века. Политички гледано, Модерна настаје са тзв. грађанским револуцијама, које почев од XVI века преобликују изглед и структуру старог света Европе, а потом и читаве Планете. Најпре Низоземска револуција у XVI веку, затим грађански рат у Енглеској, Француска “буржоаска” револуција у XVIII веку, као и претходећи Амерички рат за независност, да наведемо само оне круцијалне политичке токове политичке модерности, промовисали су ,,нови свет" који је заснован на више различитих, међусобно удаљених стубова политике, економије, уметности, религије... Сваки од тих видова друштвеног живота у Модерни почиње у принципу да функционише самостално, премда су сви посредно упућени једни на друге. Истовремено, постоји и стална тежња да се сви засебни дискурси модерног друштвеног бивствовања обједине под неким заједничким вођством одреденог ,,погледа на свет". Медусобна борба тих ,,погледа на свет” или, што је исто – идеологија, основни су знак, замајац и усуд модерне политике. Важно је подсетити да тих и таквих идеологија није било у пред-модерном свету антике или хришћанства.
Како је то могуће? Вратимо се нашем замишљеном старо-грчком саговорнику. За разлику од модерног изломљеног и суштински ,,рашчараног" света живота у коме је привидно „свако свој господар“, онај антички је, макар само доктринарно, живео у чврстој међусобној повезаности различитих облика друштвености и знања. Економија, политика, уметност, религија... свеукупна култура античког доба, подразумевала је јединствену ,,слику света" која се само различито, с времена на време, сенчила или појачавала с одређеним етичким садржајем. У сваком 2
случају, нека јединствена слика света, као таква, није се доводила у питање. Чак је и сама филозофија, као одлучујуће критички усмерена мисао о свеукупној стварности, по правилу прихватала основне вредности своје епохе и све је било до тога да се дати систем врлина, тј. општеприхваћени смисао и сврха постојања, учине подложни рационалном оправдању и тумачењу. Сви други облици знања једноставно су прихватали постојеће, тј. оно што је на основу традиције (обичајности) стварано у прошлости. Вредност и сврха егзистенције били су положени у снагу предака, ауторитет који се није могао довести у питање. На тај начин, политика, односно политичко деловање, били су прихваћени као органски део једне друштвено-метафизичке стварности која је, упркос свим пролазностима, људским страстима и безнађу, садржавала дубоки смисао – далеко изван безначајности тренутних догађања.
Утолико су, насупрот нама модернима, стари Грци под политиком подразумевали највиши степен обликовања и ангажовања људских способности – крунски доказ да је човек слободан и да упркос и самим боговима, може управљати властитим и заједничким животом са другима, њему сличним слободним људима. Онај ко се не бави политиком јесте у правом смилсу те речи идиот, што долази од старогрчке речи idiotes - која означава човека неспособног за јавну практичну делатност. Другим речима, ко није дорастао политици, а имао је среће да се роди као слободан човек, боље и да се није родио! Такав нема чиме да потврди и оправда своје постојање. Ко избегава политички ангажман, тај директно или посредно изриче омаловажавајући суд о својој заједници, тј. друштву/држави, делегитимишући при том себе као слободног човека. Утолико за старе Грке свако ко омаловажава или презире политику јесте једно апсурдно а-политичко створење, полу-човек који битно негира своје потенције бића обдареног језиком и разумом. Следи да ко је изван политике, тај је, у неку руку, и изван – човечности!
Закључујемо да иако је оно универзално правило моћи да ,,јачи тлачи" важило и у првобитној заједници, па тако и у високо развијеној античкој грчкој култури, за човека “класичног доба”, прецизније – за слободног грађанина полиса (државе) – бавити се политиком било је питање од одсутне животне важности јер се преко њега потврђивао као човек, слободно биће са достојанством. За њега утолико политика и етика значе исто. Другим речима, онај ко с успехом промовише, тј. живи идеју моралног живота и ко друге може на рационалан начин да поведе, односно да својим примером посведочи истинитост властитих тврдњи, тај не само да има општи углед у друштву, већ је као такав и узор доброг живота, речју – живи споменик усклађености истине, добра и лепоте. Такав је човек у директној сагласности са самим основама постојања, он је досегао Највише добро и то управо преко политичког деловања.
2.
Значења доброг, лепог и истинитог, тих метафизичких темеља постојања, мењала су се током историје. Они су се често појављивали, тј. образовали у готово потпуно супротстављеним облицима и садржајима, па опет, идеал доброг 3
живота, међусобне усклађености морала (етике) и политике, никада није сасвим ишчезавао – упркос бројним суровостима реалног живота и разочарањима које овај собом носи.
Управо је то она духовна копча која у европском историјском искуству спаја слободне грађане грчких полиса, поносне ратнике Рима и смерне хришћане средњовековља. Сви они познају, у већ различитим издањима, једну и јединствену слику света која свим појединцима унутар заједнице, без обира на њихово место у друштвеној хијерархији, обезбеђује веру и поуздање у један смисао Постојања као таквог, укључујући ту и њихове властите животе. Свет је један и јединствен, независно од безброј посебности у њему, независно чак и од свагда постојеће неправде. Напросто, и то је оно одлучујуће, у премодерни Смисао постоји, он је доступан и као такав представља мотив или дужност појединачних уи колективних људских егзистенција.
Потпурно је другачија ситуација у модерно доба. Оно је утемељено на идеји прогреса, односно веровању у стално људско напредовање ка бољој будућности. При томе се под ,,бољим" подразумева оно што је ,,рационалније”. У начелу, разум и све разумско требало би да буду основ нашег света, при чему је он (овоземаљски свет) изнад свега и сваког другог. Рационално је оно што је функционално, самерљиво и што нам помаже да савладамо природу. Онако како кротимо спољну природу, тако исто је могуће ,,укротити” и ону људску. Главна полуга за то чињење јесте научно знање. Ко се одупире прогресу и/или науци, директно води у нестајање или пак у декаденцију и зато га по сваку цену треба променити или пак уклонити. У мери у којој нам то успева, у тој мери доказујемо своју надмоћ над другим облицима историјског постојања. Тиме доказујемо своју слободу и људско достојанство као нешто што је самодовољно и добро по себи.
Оно чувено ,,Свакога дана у сваком погледу, све више напредујем" – није само популарни слоган за унутрашње прочишћење појединца, већ важи и као општа лозинка унутар модерног света. Тако некако, у једном мисаоном крокију, изледа наш – модеран свет. Па опет, тај свет и даље остаје свет противуречности. Наравно, сваки историјски свет је такав. Ствар је до тога да је овај наш – модерни, ту иманентну чињеницу друштвеног живота довео до очигледности и готово апсурдности: индустријска производња и униформност социјалних обавеза с једне и индивидуализам с друге стране; овде слобода савести, тамо обавезе које прописује држава; с једне стране грађанска права и слободе, с друге стране употреба гола моћи која се заклања људским правима... Не заборавимо онај чувени несклад ,,производних снага” и “прозводних односа”, противуречја између приватног и јавног, аутономију уметности и религиозност као приватну ствар; анархични индивидуализам, национализам, космополитизам, мондијализам..., све су то одлике и карактеристике модерног света – раздробљени и изоловани безбројни делови некадашњег јединства.
Управо у томе и јесте поента: сви појединачни делови некада (у премодерним друштвима/културама) јединствене и нераскидиве друштвене и надисторијске стварности, сада се представљају као посебни и самодовољни ентитети. Претходно пак, поновимо то, ствари су стајале управо обратно. Некадашња целина бивствовања, обједињење космичке и људске егзистенције, било је омогућено веровањем у једну јединствену сврху света – у једно Највише 4
добро које чини само језгро појединачног и социјалног живота. Некада, што ће рећи у премодерно доба антике и средњовековља, Највише добро је било обједињујући центар свих људских активности, од религије и уметности до политике и производње. Разуме се, тај претпостављени ,,центар" функционисао је само у начелу, док као такав није могао бити историјски реализован с обзиром да би то значило безмало реализацију некакве идеалне хармоније историјског и метафизичког.
Утолико Највише добро јесте делатни принцип, али не и довршени свет. Тако се негдашња, макар само у духу јединствена слика света, фактички и доктринарно расточила у мноштво сукобљених – конкурентских облика знања и моћи. У политичко-друштвеном смислу, за свако од њих је карактеристично да мимо “великих прича” о властитој посебности заправо само рационализују специфичне интересе и морал неке засебне друштвене групе, при чему се готово сви по правилу сви позивају на одређено разумско, штавише “научно” утемељење. Утолико онда и само политичко деловање, које је некад имало за циљ да оствари оно Највише добро које људи дате заједнице виде као сврху свог живота, више не поседује јединствени морални оквир. Чињеница да у модерно доба Највише добро више није ни начелно могуће установити - а камоли живети - говори нам да етика стоји по страни од политике. Морално је изван политичког и то је основи разлог зашто смо ми склони омаловажавању политичког деловања. У свету који по дефиницији живи “непрегледну кризу”, не може се очекивати да се формира неки стабилан и/или дуговечан ред вредности.
3.
Сажето поимање појма политике може се тумачити у духу енглеске речи policy – као «програм за акцију» или начин деловања појединца, групе или установе, али исто тако и у духу значења politics – поља или подручја деловања. Најчешће се појам «политика» употребљава истовремено, у оба наведена значења: и ако програм за акцију и као место сукоба. Независно од тога, закључујемо да под политиком увек подразумевамо извесно деловање и одређени облик знања, који заједно одлучујуће утичу на облике и садржаје како колективног, тако и појединачног људског живота.
Рационално поимање политике познаје филозофски и научни (уже – социолошки приступ). Први проучава политичке режиме и њихов легитимитет (оправдање), док други истражује чињеничке моменте конкертног политичког живота. Насупрот традиционалној политичкој филозофији, која је усредсређена на «најбољи облик» државног уређења (ономе који одговара «начелима постојања», односно претпостављеној «људској природи»), социологија политике проучава одређене институције преко којих се реализује политика у модерном друштву. Пре свих то се односи на политичке партије или странке, скупштину или парламент, државну управу или администрацију и најзад – јавно мњење.
5
Политичке партије и јавно мњење
С обзиром да различити облици знања, чак и када имају научни белег (који у Модерни подразумева моћ), једноставно нису у стању да самостално дају оквир и оправдају делање које омогућава нестанак модерне кризе, ту су функцију у нововековљу преузеле модерне ,,лажне" или ,,искривљене” слике света, дакле – идеологије. Нихово родно место јесте свет моћи, односно издвојено политичко знање и делање упућено ка једном: стећи и одржати власт, увек уз позивање на „више вредности“ која, наводно, одговарају претпостављеним „природним законима“, „универзалној праведности“ или пак претпостављеном „циљу историје“. За ту сврху у модерно доба организоване су политичке странке или партије.
*
Политичка странка представља организовану – више или мање хијерархизовану групу људи, који на основу одређене идеологије (парламентарним или револуционарним путем) настоје да освоје власт у држави. Другим речима, политичке партије представљају организоване друштвене групе које се боре за власт у складу са властитом представом праведног друштва, односно политичког поретка.
У зависности од идеологије која служи за оправдање конкретних политичких одлука и акција, модерне странке се деле на либералне, комунистичке, фашистичке, конзервативне итд. Постоји, наравно, безброј хибридних идеолошких варијанти странака: либерално-конзерватнивне, социјал-демократске, национал-социјалистичке и сл, но, основна подела леђу странкама је на оне које прихватају парламентани систем и теже његовом одржању и усавршавању, и на оне које парламентаризма прихватају само као привремено решење, настојећи да изједначе странку и државни апарат. Утолико је основа за разликовање странака, независно чак и од њихове унутрашње организације и структуре (бројности, хијерархије и сл.), она која партије дели на:
1) оне које прихватају демократске процедуре и поредак и
2) оне које путем насиља (револуције) теже остварењу тоталитарног поретка.
Демократски устројене и усмерене странке, независно од идеолошке потке, функционишу у плуралистичком режиму који подразумева или намеће поштовање легалитета (правила, тј. процедуре стицања и одржавања власти), као и осећај за компромис који је нужан у условима постојања већег броја легитимних политичких актера.
С друге стране, тоталитарне странке – оне које преферирају монополистички положај у политичком животу државе, начела свога постојања темеље на вери у властиту историјску мисију ослобођења (потлачених народа, класа или нација, расе и сл), као и на сталном страху од непријатеља (револуције, народа, вође...) који «никада не спава».
Социологија се у оба контекста првенствено бави начином на који се конкретни политички режим одржава, мења или обара, ко и на који начин влада,
6
шта утиче на делотворност власти, како се стиче моћ (логика политичких институција), како и зашто се политички деле и сукобљавају социјални слојеви итд. Речју, социологија се бави стварношћу, а не идејама, учинцима, а не (добрим или лошим) намерама.
Један могући типски преглед историјског развоја партија у модерној Европи има следећи изглед:
Стадијуми развоја партија у Европи од XVIII века
Тип партије
Елитна партија Стара политичка класа по основу посједа и насљедства (до 1918.)
Масовна партија По основу оштријих класних конфликата (око 1918.-1960.)
Народна партија По окончању старих идеолошких позиција “левица” – “десница” (око 1960.-1980.)
Профи-партија
(Партија у којој су политичари по занимању политичари): тенденција стварања нове политичке класе (око 1980)
Идеја репрезентовања
чланова
Повереник без мандата (Носилац слободног мандата који одлучује по свом слободном убеђењу)
Делегирани
представник (Агент својих бирача, који прати њихове инструкције)
Слободни представник (Личност од поверења која не мора неопходно да буде изабрана)
Засебни представник, (наглашена оријентација на потребе бирача)
Основни циљеви партије
Осигурање привилегија уз помоћ власти или одстрањивање привилегија уз помоћ супротне власти
Борба за спровођење алтернативних друштвених концепата
Спровођење фрагментираних политичких одлука
Спровођење фрагментираних политичких одлука
Квалификација елите
Ознака статуса на основу имовине или
Идеолошки заснован програм са нагласком на позивањем на историјску мисију
Компетенција на ограниченом политичком пољу
Предузетници са државним осигурањем од ризика
Структуре чланства
Партија групе; само код партија које се боре против власти могуће је
Мобилисана масовна партија; Вођство се у начелу контролише од дна према врху
Напредовање вођства почиње контролом од дна према врху; Контрола је пребачена
Респонзија уместо мандата за временски осигуране представнике који нису под сталном претњом распуштања 7
оснивање масовне партије (раднички покрет)
државним институцијама и медијима
парламента
Изборне борбе
Споредна ствар, без великих новчаних издатака и уложеног труда
Интезивна борба материјала - пројеката, посебно у сфери рада
Борба материјала која даје храну за медије; веома интензивна што се тиче рада и капитала
Професионализована кампања, веома интензивна што се тиче капитала; активисти остају без функција
Финансирање
Властити капитал или патронажа од стране интересаната
Чланарина и донације
Државна субвенција и донације
Изградња државног финансирања уз стално офанзивно прикуљање новца, тзв. фунд раисинг; Повећана корупција у јавним задацима
Став према медијима
Контакти групе
Агитовање у комуникационим мрежама партије и у медијима организације донатора
Пенетрација јавно-правних медија (јавног сервиса)
Комерцијализирани однос према приватним медијима са растућим дерегулирањем јавно-правних медија (јавног сервиса)
Klaus von Beume, Funktionenwandel der Parteien in der Entwicklung von der Massenmitgliederparmei zur Parmei der Berufspolitiker, in: O. Gabriel u.a. (Hg.), Parteiendemokratie in Deutschland, Bonn BpB 1977. Преузето са web сајта.
*
„Природно окриље“ за страначко деловање јесте јавно мњење - модеран феномен омогућен начелним разликовањем државе и друштва,које се настало стварањем слободног простора за измену ставова грађана о разлипитим политичким, културним, економским и другим питањима. Историјски парадокс јесте чињеница да су претпоставке за настанак и развој јавног мњења постављене у европским апсолутистичким државама током XVII и XVIII века.
Наиме, тзв. апсолутизам, као први облик модерне државне власти чија је основна сврха садржана у превладавању разарајућих конфесионалних подела у Европи, строго је раздвојио два подручја стварности – јавно и приватно. Сфера политичког (унутрашње уређење, легитимитет власти, рат итд.) била је ексклузивно власништво монарха, тј. државе, док је грађанима препуштена сфера моралности, тј. савести. У замену за мир и сигурност власништва, грађани се потчињавају владару који је тиме ослобођен сваке кривице у својој делатности, али зато акумулира целокупну одговорност за поредак у држави. С друге стране, грађани нису имали никакву политичку одговорност, при чему су били угрожени двостуком кривицом: према споља – ако су дирали у интересе суверена, а према унутра – јер су морали да задрже своје мишљење у строгој приватности.
Питања морала су се морала искључити из политике јер су била органски 8
везана уз религијска начела, а тамо где је вера руководила политичким деловањем појединаца сукоби различитих савести, тј. поимања правде и истине били су неизбежни и тотални, тј. радикални (до истребљења). Утолико “искључивање ’морала’ из политике није усмерено против световног морала, него против религијског морала са политичким претензијама”.1
Морална схватања надолазећег грађанства тражила су од државе да се понаша на “моралан начин”, баш као да је она једна морална особа. Уколико држава није пролазила кроз тест моралности, утолико је било легитимно побунити се против ње. Другим речлима, апсолутистичко решење: рат споља да би се осигурала сигурност изнутра, почивало је на политичком устројству које је двоструки морал појачавало до мере његовог пуцања. Хипокризија “неполитичке критике са политичким претензијама” једноставно није могла дуго да траје. Временом су се разлози апсолутизма заборављали, а евиденције двострукости и подвојености политике и морала, јавног и приватног – заоштравале.
У 18. веку приватна расуђивања грађана о врлини и пороку лагано излазе из добровољног егзила и неосетно стварају јавност, односно јавно мњење.2 “Грађани се не подређују више само државној сили, него заједно формирају society које развија своје властите моралне законе, који ступају уз државне законе”.3 Јавно мњење развија сопствене законе који су општеобавезујући јер се позивају на свима приступачан (раз)ум и слободу. Морално законодавство, за разлику од државног, делује индиректно - управо путем притиска јавног мњења. Оно се формира кроз различите “клубове”, “друштва”, “трибине” и сл. на којима грађани лишени политичке моћи дебатују о истинским вредностима и врлинама. Тако “самоизвесност моралног унутрашњег простора лежи у његовој способности за публицитет. Приватни простор се самовољно шири - постаје јавност и тек у њеном медију лична мњења добијају статус закона”.4 На тај начин “грађани путем свог просуђивања конституишу моралне законе на сличан начин као што трговци одређују тржишну вредност”.5 Класични социјални облици ових кретања јесу Republique des lettres и ложе слободних зидара.
Масони и друштва учењака састављени су из социјално признатих, али зато политички беспомоћних (племство), богатих али проказаних (нови богаташи: трговци, банкари и др.) и оних социјално без вокације, али зато духовно значајних (књижевници, филозофи…). Они и њима слични сусрећу се на “неполитичким” местима (берза, кафеи, салони, библиотеке, литерарна друштва…) која означавају једно ново институционализовање друштвене моћи. Ова моћ стоји у позадини догађања и стрпљиво чека историјску, тј. политичку промоцију.
Потоњи развој модерног – грађанског друштва створиће слику о сталној напетости између друштва и државе, при чему ће кључну улогу у томе играти
1 Р. Козелек, стр.50.
2 Могуће је правити разлику између јавности и јавног мњења и то тако што би се под јавношћу подразумевали грађани окупљени у публику која слободно формира јавно мњење – скуп неодређених или спонтаних судова о јавним (друштвеним, државним, националним…) питањима.
3 (стр. 89.)
4 (стр. 91.).
5 (Ibid.).
9
средства масовних комуникација: најпре леци и новине, потом радио и телевизија. Они представљају кључне креаторе јавног мњења, произвођаче виртуелне стварности са стварном моћи, и све је сада до тога како контролисати, утицати или моделовати главне изворе јавног мњења – признате одреднице политичког одлучивања у модерном добу.
ЛИТЕРАТУРА
• Љубомир Тадић: Наука о политици, Рад, Београд 1988.
• Ремон Арон: Демократија и тоталитаризам, ИКЗС, Нови Сад 1997.
• Макс Вебер: „Политика као позив“, у : Духовни рад као позив, ИКЗС, Нови Сад 1998.
• Никола Танзе: Политика, Плато-XX век, Београд 1999.
*
• Јирген Хабермас: Јавно мнење, Култура, Београд 1969.
• Маршал Меклуан: Гутенбергова галаксија, Нолит, Београд 1973.
• Жан Бодријар: Симулакруми и симулација, Нови Сад, 1991.
• Даглас Келнер: Медијска култура, Clio, Београд 2004.
• Роџер Фидлер: Mediamorphosis, Clio, Београд 2004.
10

VLAST, MOĆ, AUTORITET

17. VLAST, MOĆ, AUTORITET
Pojmovi vlast, moć i autoritet spadaju u istraživačko polje političke teorije, sociologije politike i opšte sociologije. Svaki od ova tri pojma, može biti predmet zasebne analize. Tako se može govoriti o tipovima vlasti, oblicima vladanja, različitim političkim sistemima, različitim izvorima i oblicima moći, kao i o poreklu autoriteta i mogućnostima njegovog uticaja.
Kategorije moć i autoritet nisu, međutim, samo obeležje vlasti već i drugih sfera društvenog života i na različite načine se manifestuju unutar zasebnih oblika društvenosti. Postoji više vrsta i središta moći, kao i različitih tipova autoriteta. Moć, dakle, može biti ekonomska, ideološka ili duhovna, lična harizmatska moć, grupna ili pojedinačna, javna ili prikrivena.
Termini vlast, moć, autoritet, sila (u smislu političke sile), uticaj i sl., često se upotrebljavaju kao sinonimi. Jovan Đorđević (Politički sistem, 1973, [1]) ukazuje na nesporazume koji proizilaze iz različitog načina upotrebljavanja ovih termina. Negde se srećemo sa izrazom autoritet shvaćenim kao državna vlast, negde se identifikuju pojmovi vlast i uticaj itd. S druge strane, pojam moći se često tumači kao energija vlasti, pa ona ima veću ili manju moć, ali može da bude i vlast bez moći. Moć se, u tom slučaju, shvata kao energija kojom vlast raspolaže. U odnosu na druge oblasti društvenog života, moć se shvata kao rodni pojam, pa govorimo o ekonomskoj moći, ideološkoj, religijskoj moći, moći medija, moći interesnih grupa i dr.
Ipak, najvažnija pitanja koja se tiču vlasti i moći jesu pitanja: Ko i nad kim vlada i kojim sredstvima? Kakvo je poreklo vlasti, iz čega izvire moć? Kakva su sredstva vladavine i kako je ona organizovana?
Ako neki poredak vlasti želi da traje, građani ga moraju prihvatati kao ispravan oblik vlasti – per se (Almond, Verba, Građanska kultura, 1963, [2]), iskazati lojalnost i privrženost – koja se zasniva na priznatom autoritetu onih koji vladaju i njihovoj sposobnosti da odluke sprovode bez spoljne ili normativne pretnje. Tek priznati autoriteti i prihvaćena vlast poseduju moć (moć sistema) rešavanja društvenih problema.
Time se, osim institucionalne, poteže i pitanje stvarne moći neke vlasti, kao i pitanje autoriteta vladajućih struktura. Otuda se sfera politike uvek iskazuje kroz trijadu vlast – moć – autoritet, a pojedinačni i međusobni uticaj jedne od ovih oblasti zavise od demokratičnosti političkog sistema.
Autoritet pak u ovoj trijadi predstavlja okosnicu datog društvenog odnosa, koji ukazuje na njegov kvalitet i predstavlja njegovu dopunu. To podrazumeva da autoritet bude prihvaćen bez prisile, samo na osnovu pozitivnih svojstava nekog subjekta, te da ga prihvata autonoman i slobodan čovek.
U trijadi odnosa vlasti, moći i autoriteta govorimo o sledećim relacijama:
􀂌 vlast nameće i održava društvene odnose, dok autoritet podržava, razvija i civilizuje ljudske odnose;
􀂌 moć je mera razlika i potvrda nejednakosti u tim odnosima;
􀂌 moć je energija vlasti i autoriteta;
􀂌 moć označava društveno-psihološku sadržinu vlasti i autoriteta;
􀂌 moć označava sposobnost da se neka volja izvrši, da postane akt;
1
􀂌 imati moć znači – imati snagu da se neka odluka i volja pretvori u praksu;
􀂌 u odnosu na autoritet – moć izvire iz njega i daje mu snagu.
2Modeli odnosa vlasti, autoriteta i moćivlastmoćautoritetautoritetmoćvlastvlastvlastvlastvlastautoritetmoć
Pojam i sadržaj vlasti
U jezicima, pa i u nauci ne postoji precizna definisanost pojma vlasti u odnosu na druge pojave, posebno na autoritet i moć, pa pojam vlasti ima i više etimoloških značenja. Negde su pojmovi vlast i autoritet sinonimi (na primer, švajcarski ustav naziva svoju nacionalnu skupštinu “vrhovnim organom autoriteta”, francuski ustav Pete republike naziva nacionalnu skupštinu “vrhovnim organom vlasti”, dok srpski ustav kaže da “ustavotvorna i zakonodavna vlast pripada Narodnoj skupštini”). U nekim slučajevima termin “vlast” izjednačava se sa terminom “uticaj”.
Vlast, međutim, ima različite oblike. Ona nije pojava karakteristična samo za politiku, pa možemo govoriti i o njenim drugim oblicima: partijskoj, crkvenoj, roditeljskoj vlasti i dr.
Pojam vlast politikolozi najčešće koriste i za autoritet i za moć, dok je sociologiji bliži termin moć budući da izražava određeni društveni odnos, pa i odnos društva prema vlasti, te vlasti prema društvu i pojedincu. Emil Dirkem tvrdi da je svaka vlast politička i da je svaki društveni odnos, koji naziva “društvenom činjenicom”, akt spoljne prinude pa, prema tome, i politički odnos. Vlast kao društvena činjenica deluje na pojedince korektivno, tj. prinudno [3].
Vlast je, dakle, prevashodno politička kategorija, budući da primarno izražava složen odnos između državnih institucija (sada već i supradržavnih, imajući u vidu političko-pravnu moć novih evropskih institucija) i građanskog društva u celini. U tom smislu, ona predstavlja društveni odnos u kojem jedna strana (vlastodržac) može da određuje ponašanje i aktivnost druge strane (podvlašćenog), uz pomoć stvarne ili potencijalne primene organizovane prinude. To podrazumeva: organizovanu i legalnu primenu sankcija kao sredstava kojima se iznuđuje
2
potčinjavanje; institucionalizaciju moći, zasnovanu na normativnom poretku koji je osnova konstituisanja vlasti.
Gde je vlast, tu su uspostavljeni odnosi prava i dužnosti njenih nosilaca, ali i onih koji su joj potčinjeni. Vlast je, dakle, institucionalno ograničena i nikada ne znači potpunu kontrolu, ali se njena moć difuzno rasprostire i često prevazilazi institucionalne okvire. U tom, širem smislu T. Parsons definiše vlast kao splet mehanizama institucionalizovanja vrednosti [4].
Vlast nikada nije potpuno «ogoljena» i lišena ideoloških formi pa se, osim institucijama političkog i pravnog sistema, služi i različitim ideologijama, mistifikacijama i manipulacijama. Ljubomir Tadić (Javnost i demokratija, 1990) kaže da je u biću svake vlasti tajnost vladanja, opravdavana tzv. državnim razlozima (ragione di stato), i „legitimno” skrivanje od očiju javnosti. Arcana imperii, odnosno tajna u vođenju državnih poslova oduvek je korišćena kao poluga moći i opravdavana državnim razlogom. Ova teorija stara je više od četiri veka, a razradio ju je A. Klampar 1605. u delu De Arcanis rerum publicarum. Klamparovu teoriju o tajnim državnim stvarima Lj. Tadić obrazlaže činjenicom da su svi potezi tajne politike (arcana imperii temptare) tumačeni potrebom za zaštitom interesa državljana. Arkanska teorija koristi pojmove: neophodna sredstva državne vlasti (arcana dominationis), prava suverena (iura imperi), zloupotreba sile (flagatia dominationis), tajni planovi i praktike (arcana imperii), pravo vanrednog stanja (ius divinium) [5].
M. Veber je, takođe, dokazivao da svaka vlast ustanovljena kao tajna vlast jeste u nekoj presudnoj tački tajna vlast [6]. Prema H. Arent tajnost u vlasti i vladanju pitanje je odnosa politike, mišljenja, delanja i filozofije. Ona razmatra dilemu: da li je legitimno uvek govoriti istinu, posebno u politici i političkom delanju (vita activa) gde je moguće manipulisanje kroz zataškavanje činjenica, ili je posredi arcana imperii (tajnost vladavine). Politička istina je često nemoćna, pa smo često svedoci laži u politici, „gde se činjenička istina sukobljava sa političkom“ [7].
U srednjem veku je vladalo shvatanje da svaka vlast dolazi od Boga, a po milosti božjoj, te je vladareva volja bila zakon. Teoretičari države toga doba smatrali su da je jedino monarh pravno neograničen i time nosilac apsolutne (državne) vlasti (Žan Boden, Šest knjiga o republici, 1577).
Tumačenje oblika vlasti u delu Maksa Vebera
U politikologiji i sociologiji politike najčešće se koristi definicija Maksa Vebera: vlast je „pokoravanje naredbama određenog sadržaja” (Veber, M:, Privreda i društvo, 1976; 170). Vlast kao tip (političkog) odnosa može postojati samo ako ima (jak) upravni aparat. Da bi se vladalo mnoštvom, potreban je aparat i vera u legitimnost vlasti. Pod legitimnošću Veber podrazumeva „izgled da će je ljudi u relevantnom stepenu smatrati takvom i praktično se prema njoj ponašati kao prema takvoj”. Veber govori o “veri u legitimnost” i o tri tipa legitimne vlasti: racionalnoj vlasti, koja se temelji na verovanju u “legalnost zakonski zasnovanih poredaka”; tradicionalnoj vlasti, koja je utemeljena u verovanju u sakralnost tradicije, oslanja se na iskustvo prethodnih generacija i poziva na neki (i)racionalni autoritet; harizmatskoj vlasti, koja se temelji na veri u harizmatska obeležja neke osobe, nosioca vlasti (Veber, nav. delo, str. ..........
1. Tradicionalna vlast
2. Harizmatska vlast
3. Racionalno-birokratska vlast
3
- vera u ispravnost i svetost postojećih običaja i tradicija;
- njena legitimnost oslanja se na svetost prastarih (oduvek postojećih) poredaka i moći i kada se u nju veruje na temelju svetosti;
- zahteva se poslušnost podanika na temelju tradicionalnog statusa vlastodršca koji je obično nasledan;
- subjekt tradicionalne vlasti je gospodar;
- zapovedi gospodara su legitimne;
- legitimnost se izvodi iz tradicije;
- gospodar deluje po vlastitoj volji;
- od sluge ili članova upravnog aparata očekuje se neograničena poslušnost;
- gospodar može vladati pomoću upravnog aparata ili bez njega;
- ponašanjem podanika upravlja osećaj lojalnosti;
- feudalni sistem srednjovekovne Evrope.
- zasniva se na odanosti vođi, za koga se veruje da raspolaže velikim sposobnostima;
- sposobnosti vođe smatraju se natprirodnim i nadljudskim;
- harizmatske vođe uspevaju dominirati i kontrolisati svoje sledbenike direktnim emocionalnim obraćanjima;
- pod harizmom podrazumevamo posebna obeležja ili posebne sposobnosti pojedinaca, za koje se veruje da su obdareni natprirodnim ili čak božanskim osobinama;
- harizmatska vlast počiva na verovanju (mnoštva) u izvanredne sposobnosti vođe;
- na čelu “harizmatske zajednice” je vođa, “prorok”, koji ima svoje sledbenike, učenike, poverenike;
- ta legitimnost je izvedena iz volje povlašćenih i održava se samo zahvaljujući njoj;
- vođa (demagog) vlada na osnovu privrženosti i poverenja svojih političkih sledbenika;
- on vlada, pre svega, nad osobama koje su njegove pristalice, a zatim, ukoliko mu one daju vlast, nad čitavom grupom.
- temelji se na prihvatanju zajedničkih pisanih pravila (zakoni, pravni sistem, pravda);
- to je poredak vertikalne organizacije članova i strogo određenih nadzornih organa vlasti;
- činovništvo je profesionalno, plaćeničko i nagrađuje se novcem;
- služba je odvojena je od mesta privatnog života;
- najčešći tip legalne vlasti je vlast posredstvom birokratskog aparata;
- birokratski aparat tvore činovnici, koji deluju po službenoj dužnosti.
Autoritet
Pod pojmom autoritet (lat. auctoritas = ugled, uticaj, nadmoćnost) najčešće se podrazumeva određena moralna sadržina, pa je autoritet društvenomoralna, duhovna i pravna kategorija. To je i kvalitet određene grupe ljudi ili pojedinačnih ličnosti, određene politike ili ideologije. Autoritet se odnosi na vlast koja je na snazi, ali i na priznate veličine u nekoj struci.
Autoritet je oblik društvenosti i društvenih veza zasnovanih na dobrovoljnom prihvatanju, bez prisile i sankcija. Autoritet vlasti sadržan je u njenom prihvatanju od strane građana (podanika), poštovanju i lojalnosti. Princip autoriteta immanent je modernom liberalanom principu građanstva (citizenship), koji se zasniva se na minimalnoj političkoj participaciji, koju građani, uglavnom zaokupljeni svojim pasivnim (socijalnim) pravima (burger = privatan, koji poštuje zakone) i dužnostima, doživljavaju kao pravo i mogućnost realizacije socijalnih prava i statusnog pozicioniranja [8]. Dakle, na relaciji autoritet – vlast, može se reći da je bolja ona vlast koja je oslonjena na moralni uticaj, a ne ona oslonjena na snagu prinude i sankcija.
4
Moć
Za pojam moći se, takođe, može reći da predstavlja određeni društveni odnos. Moć (lat. potestas = moć, snaga, sila, ali i vlast) predstavlja “izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi” (Veber, M., 1976; 37). Ovo Veberovo određenje pojma moći ukazuje na aspekte dominacije i nadmoći u društvenim odnosima, bez obzira na to da li se ovi odnosi ispoljavaju u sferi politike, ekonomije, ideologije, religije ili u neposrednim odnosima između individua i grupa.
Moć je pojam koji pripada istraživačkom polju sociologije i politikologije, a značajna je tema i socijalne psihologije, pa njene izvore treba tražiti i u osobinama pojedinaca ili društvenih grupa. Pojedinačna moć delom je lične, a delom društvene prirode. Tako govorimo o harizmatskim ličnostima, koje imaju moć, ali i moćnim grupama (vladajuće strukture, elite, stranke, moćne interesne grupe u senci), koje utiču na vlast.
Oblici moći su različiti, kao i kriterijumi njihove podele. Najopštija po dela je ona prema oblastima ljudskih delatnosti. Može se govoriti o sledećim oblicima moći:
a) politička moć (najizraženija i najvidljivija; centar političke moći je država, a njeni nosioci političari, ministri, poslanici, državna administracija);
b) ekonomska moć (manje vidljiva od političke; utile na političke odluke; počiva na vlasništvu ili na upravljanju i alokaciji finansijskih resursa);
c) moć u organizaciji;
d) individualna moć;
e) moć nagrađivanja;
f) moć kažnjavanja;
g) ekspertska moć;
h) referentna moć.
Po karakteru, moć je izrazito difuzan fenomen, teško „uhvatljiv” i na prvi pogled neprepoznatljiv. Njeni nosioci najčešće su daleko od očiju javnosti. Karakter i subjekti moći mogu se spoznati tek posredno, utvrđivanjem mehanizama (institucija) putem kojih se ona ostvaruje, budući da su izgledi za realizaciju ciljeva nosilaca moći mogući samo njihovim oslanjanjem na određene poluge vlasti. Otuda se može prihvatiti i određenje moći po kojem ona označava snagu i sposobnost da se neka volja izvrši i pretvori u praksu.
Izvori i oblici moći su različiti, menjali su se kroz istoriju, ali je u svim epohama politička moć najveća moć koju je proizveo čovek, pa je i najopasnija. Stoga je za svako društvo jedno od najvažnijih pitanja ograničenje i kanalisanje te moći, što je prevashodan zadatak nauke, ali i dobrih političkih institucija. Već su filozofi antike upozoravali na to da poverenje u “izvrsnost karaktera” i dobre namere upravljača nisu dovoljne ukoliko se njihova moć ne ograniči, jer prevelika moć od njih može da načini najgore tirane.
5
MoćPrisila Vlast Moć je sposobnost sprovođenja volje čak i kad je ona u suprotnosti sa interesima drugih. Može da se zasniva na fizičkoj snazi, bogatstvu i dr. Vlast je oblik moći koji je prihvaćen kao legitiman i kojem se na toj osnovi pokorava; odvija se u sferi države i institucija vlasti (parlament, sudstvo, vojska, policija). Prisila je oblik moći koji se smatra nelegitimnim; u oblasti države i vlasti manifestuje se kao diktatura.
L i t e r a t u r a
[1] Đorđević, J. (1973), Politički sistem, Beograd: Privredni pregled, str. 102–105.
[2] Podunavac. M. (1990), Politička kultura i “nova politika”, Novi Sad, Polja, br. 375/376, str. 183.
[3] Gidens, E. (2001), Sociologija, Podgorica: CID, Banja Luka: Romanov str. 9–12.
[4] Parsons, T. (1958), Autority, Legitimation and Political Action, (Friedrich, U. C. ed Autority, Harvard University Press), str. 216.
[5] Tadić, Lj. (1990), Javnost i demokratija, Nikšić: Savremeni svijet, str. 18–21.
[6] Veber, M. (1976), Privreda i društvo, Beograd: Prosveta, str. 170-175.
[7] Arent, H. (1994), Istina i laž u politici, Beograd: Filip Višnjić, str. 65.
[8] Burchell, D. (1995), The attributes of citizens: virtue, manners and the activity of citizenship, Economy and Society, Vol. 24, No. 4, str. 541-557.
6

Moc i vlast

6. Моћ и власт
Питање друштвене моћи јесте битно социолошко питање које, баш као и проблем идеологије, својим обимом превазилази уско политички домен. Већ смо указали на значај и улогу моћи при одређењу друштвене стратификације, односно разликовања елите и масе. Они се диференцирају на основу дистрибуције политичке моћи, што може бити критеријум и ра унутрашње расљавање појма елите.
Међутим, категорија моћи истовемено се простире и на економску, идеолошку, али и све друге сфере социјалног живота. Због тога моћ можемо тумачити као ”тоталан друштвени феномен”, који се на различите начине манифестује унутар засебних модуса друштвености. Ово вишеобличје моћи не може бити сметња њеној јединственој рефлексији, поготово ако знамо да моћ увек представља одређену вољу која се, упркос могућем отпору, намеће једнима од стране других.1 Која је пак врста моћи одлучнија за једно друштво (политичка, економска, идеолошка...?) зависиће од конкретних темеља – институција датог социјалног система. Њихове основе су променљивог карактера, тако да је веома тешко успоставити неке генералне или универзалне теоријске поставке које би са подједнаком успешноћу објашњавале баш сва историјска друштва и културе.
Независно од тога, за моћ можемо закључити да увек представља одређени аспект друштвених односа при чему једна група или појединац намећу своју вољу другима. Све друштвене групе и све културе саздане су на том основу.
*
Принципијелна дисперзивност моћи на различите, али зато увек и узајамно повезане сфере социјалног бивствовања, условљава и одговарајућу дискурзивну рецепцију. Тако, за разлику од политичких и правних наука које проучавају формалну структуру друштвеног поретка, те моћ анализирају на основу датих политичких и правних аката (устави, закони итд.) и на њима заснованим институцијама, социологија настоји да моћ сагледа иза чисто формалних структура. Она настоји да открије и анализује “невидљиве друштвене односе”, социјалне везе или посредовања која се никада не могу дословно правно и политички представити. Утолико социологију моћи надасве интересује следећа питања:
• ко располаже моћи у конкретном друштву?
• затим како се користи моћ?
• каква је природа моћи?
Одговори на ова питања у блиској су вези с модусима моћи, од којих је свакако кључан онај који познајемо као “власт” (најчешће државна власт, али исто тако и власт неке друштвнее групе и њеног вођства).
Премда власт проистиче из моћи, ова два појма разликујемо с обзиром на
1) Према највећем ауторитету на пољу социологије моћи, она представља “изгледе да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти изгледи”. Упор.- Макс Вебер: Привреда и друштво, Том I.- Просвета, Београд 1976, стр. 37.
1
институционално окружење у коме јесу. Наиме, како показује Макс Вебер – моћ се демонстрира, а власт се учвршћује. Моћ представља “енергију власти” која стога може имати више или мање моћи. Власт је посебан случај – модус моћи, који има институционалну подршку у друштву. Другим речима, власт се увек заснива на одређеној легитимности којом се оправдава постојање или примена моћи. Уколико легитимност власти бива доводена у питање (рецимо, власт која се оправдава божјом вољом или власт која почива искључиво на ауторитету прошлости), то је онда поуздан знак слабљења моћи, тј. неспособности да се одржи постојећи поредак наметања воље.
Настанак и трајност легитимности зависе од веровања људи у оправданост (исправност; праведност) њеног постојања.2 Постоје различити облици легитимности, тј. различити облици оправдавања моћи. На основу њих разликујемо и различите типове власти. У најпознатијој подели власти/моћи, Макс Вебер разликује три типа власти:
• традиционална,
• харизматска и
• рационална.
Традиционални тип власти је утемељен на легитимности која се позива на обичајност или дотадашњу традицију.
Харизматска власт одбацује традицију. Она је заснована на одређеним вансеријским личностима које својом неодољивом вољом успостављају нове, истина – краткотрајне друштвене поретке.
Најзад, рационална власт заснива се на закону и одговарајућим процедурама које свој административни облик налазе у бирократији.
С тим у вези нужно се поставља питање суштине или смисла власти (владања; владавине), при чему се по правилу приступа и објашњењу генезе облика власти. Најчешће, карактер власти се објашњава карактеристикама људске природе. У зависности од поимања људске природе разлику се и облици као и смисао власти. Ту се отварају бројне могућности:
• према аристикратском виђењу, власт постоји услед природне
неједнакости људи од којих су неки предодређени да владају, а неки да се подчињавају; наличје овог схватања јете племићка меланхолија у Модерни где се ново, демократски устројено друштво објашњава као део завере или организованости оних који су по природи слаби да би зауздали природно јаке;
• према демократском разумевају, ствари стоје управо
обратно: људи су по природи једнаки и легитмна власт може бити само она која је производ међусобне сагласности грађана;
Слично стоји и са теоријама друштва: органицистичке теорије власт виде као централни орган “друштвеног организма”; функционалисти власт разумеју као
2) Тако, на пример, уколико нека политикча заједница прихвата одлуке које доноси краљ, онда су оне законите (обавезне), а краљ легитимна институција моћи. Уколико, пак, друштво одриче право краљу да доноси општеобавезујуће одлуке, утолико оне постају незаконите а краљева власт. У том случају следи потрага за новим легитимирајућим институцијама – скупштином или можда другим краљем...
2
систем обезбеђења егзистенције и функционисања заједнице; марксисти инсистирају на друштвеном карактеру власти (специфични, тј. историјски одређени односи између друштвених група и појединаца) коју треба превазићи, итд.
Ко држи моћ?
На кључно социолошко питање из поднаслова социолошке теорије одговарају у складу с властитим постулатима о томе шта је друштво, како и зашто је оно структуирано.
Према функционалистима моћ је опште средство у друштву као целини. Моћ се употребљава у складу са усвојеним друштвеним (вредносним) консензусом тако да се већа моћ једног дела друштва рачуна као доборовољно додељена моћ за рачун свих. Политички избори јесу типичан пример таквог “изнајмљивања моћи”.
У том контексту мишљења функционишу и многобројне тзв. плуралистичке теорије које инсистирају на распршености моћи у друштву, тј. на постојању различитих интересних група (чак различитих елита!) које међусобним преговорима партиципирају у доношењу одлука. На тај начин, наводно, заступљени су сви важни интереси у друштву, а сама заједница успешно избегава све екстремности партику-ларних моћи.
За разлику од Парсонса и других функционалиста, Макс Вебер сматра да у друштву постоји увек фиксно одређена количина моћи при чему они који су је уграбили првенствено делују у корист властитих, а не општедруштвених или “јавних” интереса. Уосталом, већ смо видели да је моћ пре свега “наметање властите воље - упркос сваком отпору”, дакле могућност експлоатације других, нипошто не рад у корист “свих”.3
Слично Веберу, и марксисти сматрају да располагање моћи увек иде на штету оних који њоме не располажу. Извор моћи они виде у економској димензији друштва која увек потенцира сукоб а не споразум друштвених снага које се налазе на историјској позорници. Овиме се већ антиципира и одговор на питање “како се користи моћ?” с обзиром да она увек служи за наметање посебних интереса оних који држе моћ, а не за добробит друштва као целине.
Политичка моћ
У савременом друштву питање моћи је посебно актуелизовано с обзиром на политички аспект моћи. Оно је посебно занимљиво данас када демократско уређење друштва представља опште усвојени идеал кога безмало све савремене државе, независно од стварних политичких режима, експлиците сматрају властитом супстанцом. Ова, иначе сасвим скорашња појава, отвара сасвим специфичне
3) Друго је пак питање оно у коме се “свима другима” утерује “њихова” воља као “њихов “прави интерес” од стране оних који су ту “општу истину” спознали пре других. Концепција тзв. диктатуре пролетаријата класичан је пример таквог коришћења моћи од стране онтолошки и гносеолошки привилеговане друштвене групе у интересу “свих”.
3
проблеме и питања везана уз (пре)расподелу моћи. Да бисмо то појаснили, нужно је указати на генезу демократских идеја, као и на историјске облике њихових реализа-ција.
*
Приказујући својеврсну “историју демократије” од њених атинских почетака до савремености, британски социолог Дејвид Хелд (David Held ¸ 1951 - ) установио је да се демократски поредак легитимише на основу тога што остварује једно или више темељних друштених вредности попут једнакости, слободе, моралног саморазвитка, заједничких и приватних интереса, задовољавања потреба, ефикасности одлучивања итд.4 Међутим, при свему томе уопште није јасно да ли се под демократијом подразумева народна власт или можда помоћ у одлучивању (као средство осигурања легитимитета одлукама оних који су изабрани да владају на одређено време)?
Такође, није јасно да ли се демократија, може или чак - мора, протезати на све облике социјалног живота? С друге стране, да ли је могуће тврдити да ће “демократска воља” бити увек мудра и добра? Шта нам гарантује да “воља народа” није пука самовоља заблуделе масе која слепо следи ласкања и лажи неколицине? Коначно, да ли је демократија у стању да измири сталне напетости између индивидуалне слободе, колективног одлучивања и демократских установа и процеса?5
Покушавајући да одговори на ова питања, Хелд је установио више историјских “модела демократије”, при чему се сваки темељи на одређеном “начелу оправданости” и одговарајућим “општим условима”. Тако се најпре истичу четири класична модела демократије:
• атинска,
• протективна,
• развојна демократија,
• марксистичка концепција непосредне демократије.
Ту су још и четири савремена модела:
• компетитивна елитистичка демократија,
• плурализам,
• правна и
• партиципативна демократија.
Сви ови модели представљају комплексно прожимање дескриптивног и нормативног, што ће рећи да нису “идеални типови”, већ покушај тумачења (интерпретације) подложан изменама и критици. У сажетом облику они имају следећи облик:
4) Види Давид Хелд: Модели демокрације, Школска књига, Загреб 1990, стр. 19.
5) Ibid., стр. 268.
4
1.
Класична демократија
а) начело оправданости: грађани морају уживати поли-тичку једнакост како би били слободни да владају и да им се влада.
б) општи (друштвени) услови: полис (град-држава); робовска приведа; мали број слободних грађана.
ц) карактеристике: директно судеовање грађана у закон-одавству и судству; скупштина грађана има суверену власт која обухвата све заједничке послове у граду; вишеструки начина избора (непосредни, коцка, рота-ција); без повластица за јавне службе које се иначе плаћају; кратки мандати за све; двапут на исто место могу само они који су везани уз вођење рата.
2.
Протективна демократија
3.а.
Радикални модел развојне
демократије
а) начело оправданости: заштита грађана од власти и других гра-ђана преко које се осигуравају интереси свих.
б) општи (друштвени) услови: приватно власништво; конку-рентска привреда; политички аутономно цивилно друштво; патријархална породица; про-ширена територија наци-је-државе.
ц) карактеристике: редовни тајни избори; конкуренција странака; суверенитет народа који се по-верава различитим представни-цима; подела власти на из-вршну, законодавну и судску; политичка и грађанска права; ограничена овлашћења државе; конкурентски центри моћи и интересне групе.
а) начело оправданости: полити-лчка и економска једнакост грађана; свима једнаке погодности у погледу колекти-вног развоја.
б) општи (друштвени) услови: мала неиндустријска заједни-ца; друштво независних про-извођача.
ц) карактеристике: одвојене законодавне и извршне фу-нкције; директно суделовање грађана у јавним скуповима где се већином гласова ко-нституишу закони; извршни положаји у рукама “маги-страта” или “управљача”; егзе-кутива или непосредним избо-рима или коцком.
3.б.
Развојна демократија
4.
Непосредна демократија
а) начело оправданости: учешће у политичком животу не само ради заштите индивиду-алних интереса већ и ради стварања обавештеног грађа-нства које се развија; полити-чки ангажман као ширење индивидуалних способности.
б) општи (друштвени) услови: независно цивилно друштво с минималним уплитањем државе; конкурентска тр-жишна привреда; могућа дисперзија обика
а) начело оправданости: слобо-дан развој свих само слобо-дним развојем појединаца; укидање експлоатације и поли-тичка и економска једнакост свих којом се осигуравају ус-лови за развој њихових љу-дских потенција.
б) општи (друштвени) услови: крај свих класних привилегија; нестанак оскудица и приватног власништва; нестанак дру-штвене поделе рада; интегра-ција државе и друштва (“оду-
5
власништва; политичка еманципација жена уз тради-ционалну поделу рада у кући; система нација-држава и развијени међународни односи.
ц) карактеристике: народни суверенитет с општим правом гласа; представничка власт; уставно гарантовање приватности; раздвојеност изборних функција од стручне администрације; ангажман грађана на избо-рима, локалној самоуправи, јавним расправама и поротној служби.
мирање државе”).
ц) карактеристике: јавним пос-ловима управљају комуне на принципу смоуправљања; ко-нсензус као главни принцип одлучивањима у јавним посло-вима; управни послови се до-дељују расподелом или избо-рима; уместо свих оружаних и принудних снага - самонадзи-рање и друштвена самозашти-та.
5.
Компетитивна елитистичка
демократија
6.
Плурализам
а) начело оправданости: избор стручне и имагинативне политичке елите која је способна да доноси потребне законодавне и админи-стративне одлуке; препрека екцесима политичких вођа.
б) општи (друштвени) услови: ин-дустријско друштво; слабо ин-формисано и/или емоционално бирачко тело; политичка култура која толерише разлике у мишљењу; стручни слојеви технички образованих експерата и руководилаца; конкуренција међу државама за моћ и предност у међуна-родном систему.
ц) карактеристике: парламентарна власт с јаким извршним органима; конкуренција партија и политичких елита; парламентом влада страначка политика; самостлна и организована администрација; битна важност политичког вођства.
а) начело оправданости: владавина мањина; препрека развоју прекомерно моћних странака и неодговорне државе.
б) општи (друштвени) услови: моћ оспоравају бројне групе; моћ се дели и трампи; неједнака укљученост у политику: недовољно отворена власт.
ц) карактеристике: “један човек - један глас”; систем узајамног надзирања власти; владе посредују међу захтевима; многоструке групе за притисак и политика склона моћи корпорција; држава и њени огранци стварају властите секторске интересе;
7.
Легална демократија
8.
Партиципативна демократија
а) начело оправданости: већинско начело је делотворно и пожељан начин заштите појединаца од самовоље власти, стога и очува-ња слободе. Власт већине мора бити ограничена законима.
а) начело оправданости: једнако право на саморавитак може се остварити само у партиципати-вном друштву које подстиче осећај политичке ефикасности, јача интерес за заједничке про-
6
б) општи (друштвени) услови: дело-творно политичко вођство које следи либерална начела; смање-ње бирократске регулације; рест-рикација улоге интересних група (нпр. синдиката); смањење коле-ктивизма сваке врсте.
ц) карактеристике: уставна подела власти; владавина закона; мини-мална државна интервенција; друштво слободног тржишта.
блеме и придоноси стварању образованог грађанства спосо-бног да се трајно позабави процесом власти.
б) општи (друштвени) услови: директно побољшање оскудне материјалне базе многих дру-штвених група и то прераспо-делом материјалног богатства; смањење и уклањање нео-дговорне бирократске моћи у јавном и приватном животу; отворени информацијски систем.
ц) карактеристике: директно уче-ствовање грађана у питањима јавног живота, укључујући ту и радно место; реорганизација страначког система у смислу одговорности вођства чланству; отворени институционални систем с могућношћу експериме-нтисања.
Све ове “моделе демократије” навели смо као класичан пример вишезначности једног појма и његових историјских уобличења, односно као показатељ различитих дисперзија моћи унутар савременог друштва које се од друге половине XX века непрестано настоји легитимисати својим “демократским устројством”. Главни проблем је био и остао: како ускладити једнакост са слободом? Како обезбедити једнакост грађана пред законом, дати примерена овлашњена влади, одвојити судство од извршне и законодавне власти, а при том не ограничавати слободу појединца да сẩм одређује свој живот и смисао заједнице са другима? Наћи компромис или сагласност између једнакости и слободе основни је задатак сваког демократског друштва, односно државе.
*
Историјска сведочења доказују да се сам демократски идеал не може изједначити с појмом безгрешног. Како наводи Карл Манхајм: “демократизација у свом првом ступњу не ствара једнакост и свеопћу сродност, него наглашава групне разлике. Штовише, може се уочити трајан пораст национализма, а не космополитизма”.6 О могућностима злоупотребе демократије до сада су већ исписани томови. С друге стране, извесно је да у модерном политичком свету не постоји моћнија реч но што је то демократија. То су знали не само стари лидери либерали-зма, већ и њихови природни непријатељи саздани од свих могућих тоталитарних боја: почев од комунистичког псеудосолидаризма (типа Робеспјер, Мара, Лењин
6) Види К. Мanheim, op.cit., стр. 108.
7
или Стаљин), па све до разноликих идеологија крви и тла. Сви су они на један подразумевајући начин штитили “интересе већине”, односно властиту операциона-лизацију по њиима “још-не-свесних циљева” расе, нације или класе; готово да ни о чему другом нису мислили до о томе како да (“демократски”) реализују (наводно изворне; аутентичне; већинске) итд. интересе својих политичких клијената.
Тако је демократија (либерална, народна, класна, партиципативна или која већ друга…) напросто окупирала све до сада издвојене (или бар релативно ауто-номне) просторе модерне друштвености. Зато је та реч постала (не)обавезни дода-так у практично сваком, а не само политичком дискурсу. Утолико све чешће може-мо слушати не само о демократском политичком систему и његовим одговарајућим правилима и процедурама, већ и о “демократској личности”, “демократском пона-шању”, “демократској одлуци”, “демократским нацијама” и сл. Ова чудновата нава-ла демократског (и то по сваку цену), нужно доприноси њеној компромитацији (практичној и теоријској) - посебно у оним срединама које познају само далеке од-блеске политичке демократије и то обично у форми просте снаге/моћи (тренутне) већине. Када се том крајње редукованом, односно поједностављеном поимању де-мократије додају још и бројни спољно-политички “демократски притисци” (тј. по правилу гола војна сила као промоција посебних - државних интереса моћних зе-маља, завијених у целофан “одбране демократских принципа слободног света” и сл), онда је сасвим разумљиво да реч демократија изазива и подозрење, а не само одушевљење.
Данас се питање демократије поставља на глобалном нивоу услед светске – глобалне међуповезаности која стоји у напетости спрам система националних држава. Отуда и низ практичних “неусклађености” (драстичне дискрепанције моћи унутар светске економије, међународних организација, међународног права итд.) које својом незграпношћу онемогућују успостављање једног “истински демократског” глобалног демократског система.
ЛИТЕРАТУРА
• Макс Вебер: Привреда и друштво, I и II, Просвета, Београд 1976.
• John Kenneth Galbraith: Anatomija moći, Znanje, Zagreb 1987.
• Мишел Фуко: Треба бранити друштво, Светови, Нови Сад 1998.
• Мишел Фуко: Надзирање и кажњавање, ИКЗС, Нови Сад 2001.
• Пол Кенеди: Успон и пад великих сила, ЦИД, Подгорица, 1999.
8

Pojam morala i razliciti pristupi moralnoj praksi

4. Pojam morala i razli iti pristupi moralnoj praksi
4.1. Pojam i poreklo morala
Moral se sadržinski odre uje kao sistem normi, nepisanih pravila i obi aja koji
ukazuju na to šta je dobro, a šta zlo, ime se usmerava ljudsko ponašanje i ljudski odnosi.
Termin poti e iz latinskog jezika, od imenice mos (obi aj; mores = vladanje), koja ima
potpuno isto zna enje kao i helenski pojam ethos (boravište, zavi aj, obi aj, ud,
ponašanje, vladanje). On se izvorno koristio najviše u pluralnom obliku – mores (poznata
je latinska izreka: O tempora, o mores! – O vremena, o obi aji!), ili u pridevskoj svezi –
doctrina, scientia moralis.
Praksu ljudskog ponašanja, a kasnije i nauku o ponašanju, stari Grci nazivali su
ethike tehne (gr . ethikos = moralan). Rimljani su latinizovali taj termin (ethica).
Posredstvom njih, u naš jezik ušla je re etika. Danas se u terminologiji vezanoj za
moralno ponašanje koristi re etos, a nauka o ponašanju je etika. Pod izrazom eti nost ili
moralnost podrazumeva se: a) obi ajnost, ali i kvalitet ina ili postupka nekog
oveka; b) stvarno moralno stanje pojedinaca, grupa ili društva.
Formalno posmatrano, u svim „moralima” suprotstavljaju se dobro i zlo, pri emu
moral odre uje sadržinu tog dobrog (anti ki moral, puritanski moral, socijalisti ki moral i
sl.). U najširem smislu re i, moral je vrednovanje sopstvenih i tu ih postupaka kao dobrih
ili zlih. Me utim, pojam dobra i zla je vrlo teško odrediti, jer je on istorijska kategorija
koja je konkretan sadržaj dobijala shodno materijalnim, duhovnim i ukupnim istorijskim
uslovima u kojima je nastajao. Kroz prihvatanje i poštovanje moralnih principa, ovek
uskla uje svoju individualnost sa zahtevima zajedni kog života, „brusi” svoju prirodu i
„glajhšaltuje” ponašanje. Moral je oblik društvenosti, jer “onaj ko ne može da živi u
zajednici, ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države, te je zver
ili bog”, poruka je Aristotelova (Politika). ovek kao moralno bi e može se ispoljiti
samo u državi; zakonodavci navikavanjem ine gra ane dobrima, i to je, u stvari, želja
svakog od njih. U traženju odgovora na pitanje o relativnosti ili opštosti moralnih na ela,
nužno je ukazati na genezu ovog fenomena, budu i da se njegov razvitak može pratiti
kako na individualnom, tako i na društvenoistorijskom planu, što pretpostavlja
subjektivnu i objektivnu stranu morala. Kroz istorijski razvoj smenjivali su se razli iti
tipovi društava, menjala se njihova struktura i odnosi, posebno na planu mo i, te kultura i
obi aji, što je uslovljavalo i menjanje moralnih normi. U autoritarnim društvima
(monarhijama, patrijarhalnim porodicama), društvene norme izvršavaju se bespogovorno,
budu i da su zadate od strane apsolutnog autoriteta. U demokratskim sistemima, norme
zajedni kog života (zajedni ki, mutualisti ki tip autoriteta) delo su svih lanova društva
(zajednice), pa se one kao takve i izvršavaju.
4.2. Unutrašnja i spoljašnja obaveznost morala
Moral predstavlja skup imperativnih društvenih normi koje imaju unutrašnju
(autonomnu) i spoljašnju (heteronomnu) obaveznost.
Unutrašnja autonomna obaveznost zna i da moralni subjekat sam sebi odre uje
moralna pravila, bez nametanja spolja. Moralna norma je pounutrašnjena i doživljava se
kao obaveza, ak i kada je suprotna li nim željama. Ova unutrašnja obaveznost
pretpostavlja slede a obeležja:
• samociljnost – moralna norma proisti e iz poštovanja morala kao takvog; moral je
cilj samom sebi;
• vrednost – u osnovi svake moralne norme stoji neka vrednost; poštovanjem tih
normi identifikujemo se sa nekim korpusom vrednosti;
• dobro kao vrhovna moralna vrednosti – svaka vrednost nosi neko moralno dobro,
nasuprot kojem stoji negativna vrednost, zlo.
Moralno ose anje govori o tome da je moral, kao psihi ki proces, ukorenjen i u
ose anjima, a ne samo u razumu (kao “glas” razuma). Ose anja su vezana za
emocionalnu stranu ljudske egzistencije: ovek moral ose a “srcem”. To su potvrdila i
najnovija medicinska istraživanja, kojima je potvr eno da i srce “pamti” emocionalne
doživljaje; ono je u dubokoj interakciji sa centrima u mozgu odgovornim za individualno
doživljavanje sveta.
Moralna obaveza je svojevrstan pritisak na ljudsku prirodu, borba izme u ose anja
moralne obaveze i prirodnih sklonosti, nagona i želja. Shvatanje moralne obaveze je
individualno odre eno u zavisnosti od toga koliko je neko u procesu socijalizacije
prihvatio društveno priznate moralne norme. Neko je u potpunosti poistovetio svoje
moralno bi e sa društveno priznatim moralom, neko delimi no, a neko vrlo malo. Prema
tome, ovaj pritisak na li ne sklonosti, želje i nagone može biti ve i ili manji. Frojd je gore
pomenuti sukob video kao sukob ”nižeg ” dela oveka – vo enog nagonima i podsvesnim
željama (Id), sa “višim” delom oveka – oli enom u razumu (Ego) i savesti kao
socijalnom talogu koji kontroliše naše ponašanje (Alter Ego).
Moral se poistove uje sa ljudskoš u. Ovde se ove nost suprotstavlja ne ove nosti.
Kroz celu svoju istoriju ovek se pozivao na moralne vrednosti kao što su dostojanstvo,
samilost, sloboda, jednakost i poštenje, ponose i se time kao tipi no ljudskim, višim
oblikom egzistencije materije, pri emu se, naravno, u praksi ponašao vrlo esto suprotno
tim vrednostima. Oko samog porekla morala još uvek ima mesta za polemiku, a naro ito
je indikativna opaska Fridriha Ni ea da je “moral samo za slabe”; moral su ”izmislili”
slabi, jer onima koji imaju mo moral nije potreban.
4.3. Materijalna i formalna komponenta morala
Moral kao društvena i duhovna tvorevina splet je društvenih procesa, opštenja,
upu ivanja i primanja normi ponašanja, a kao psihi ka pojava – skup psihi kih procesa
mišljenja i ose anja.
Ukoliko moral posmatramo kao društveni proces, možemo re i da ga ine slede e
komponente: moralna norma, moralni sud i moralna sankcija. Moralna norma deluje kao
imperativna zapovest u formi iskaza koji upu uje na moralno dobro (na primer, „ne
kradi”). Moralni sud predstavlja ocenu ne ijeg postupka kao dobrog ili lošeg (na primer,
„on je lopov”). Moralna sankcija deluje kao autonoman ili heteronoman pritisak na savest
pojedinca ili grupe (griža savesti, prezir okoline).
Autonomnost morala izražava se kroz unutrašnji karakter moralnog prekršaja –
forum internum (griža savesti kao unutrašnja moralna sankcija). Nju izri e i na sebe
primenjuje sam moralni subjekat koji je prekršio moralnu normu (ose aj krivice, stida i
dr.).
Spoljašnja obaveznost morala, odnosno forma spoljašnjeg pritiska je ono što je
zajedni ko moralu i drugim društvenim normama (apel na savest kao karakteristika
morala). Društvo zahteva da se po njima ponašaju svi subjekti. Kršenje moralnih normi
se kažnjava i sankcioniše kao prezir, ga enje, mržnja, javna osuda ili ukor, bes okoline,
ak dolazi i do telesnog kažnjavanja i lin ovanja.
Za uspostavljanje „svetskog društva” nužna je i univerzalizacija morala, kao i
stvaranje moralnih normi koje treba da važe za sve ljude. Moralna norma svoj cilj postiže
onda kada je prihva ena od strane svih, odnosno kada se ne mora nikome nametati.
4.4. Istorijski razvitak moralne svesti
Uslovno bismo mogli istorijat ovekove moralne prakse da podelimo na dva perioda.
U prvom, ujedno i najdužem razdoblju ljudske istorije, predistoriji, vrednost neke radnje
se izvodila iz njenih posledica. Ukoliko bi posledice neke radnje izazivale zadovoljstvo
ili užitak, one bi bile vrednosno poželjne ili ispravne, a ako bi izazivale patnju ili bol, one
bi bile nepoželjne i neispravne. Nije postojala potreba da se racionalizuju uzroci ovih
radnji, a naro ito da se traži njihovo poreklo odnosno uzrok u samom subjektu - oveku.
Kako je preovladavao mitološki oblik mišljenja vrlo esto su bogovima pripisivane
vrednosti i osobine kao ideali kojima ovek može samo da teži ali nikada i da ih dostigne.
Takva je anti ka mitologija u kojoj su slavljene vrednosti u obliku vrlina, kao što su
hrabrost, mudrost, odmerenost, lukavstvo, dobrota, pravednost i sl. To je herojsko doba u
kome je vladao moral vrlina koje imaju svoje božansko poreklo. Ovaj pristup koji ima
svoje korene još u predistoriji, postoji i danas kao oblik ovekove moralne prakse, a
prepoznaje se kao utilitaristi ki pristup; može biti hedonisti ki utilitarizam sra unat na
užitak ili idealisti ki utilitarizam koji je sra unat na dobra kao što su ljubav, saznanje...
Utilitarizam nije atavizam prošlih vremena ili predistorije, ve prvi oblik ovekove
moralne prakse prosu ivanja o svojim ili tu im postupcima koji u praksi postoji i danas
(da li kao politi ki pragmatizam, potroša ki hedonizam).
Drugi period po inje sa razvitkom racionalnog mišljenja, pre svega kroz filozofiju i
to u nekoliko oblasti na zemlji kao što su Indija, Kina, Mediteran. Filozofija je prvi
sistematski i nau ni oblik racionalizacije stvarnosti, zasnovan pre svega na kauzalnim
vezama me u pojavama. Što se ti e morala i vrednovanja postupaka i radnji, o njihovoj
vrednosti više ne odlu uju njene posledice ve njeno poreklo. Tada po inje, i sve do sada
traje, pokušaj da se moral kao filozofska disciplina utemelji u razumu. Verovalo se da
vrednost neke radnje leži u vrednosti njene namere kao celokupne predistorije te radnje.
Taj pristup moralnoj praksi se naziva deontološki pristup ili moral dužnosti. Moralni
zakon je u samoj li nosti, razumu, njegovoj volji, i on bezuslovno obavezuje svako bi e.
Na tim “predrasudama” kako ih naziva Ni e, nastaju anti ka, hriš anska i novovekovna
zapadna etika. Nauka i filozofija su zajedni ki nastale i razvijale se sve dok nije došlo do
spajanja nauke i tehnike. Tada dolazi do razdvajanja nauke i filozofije i izdvajanja niza
novih nau nih disciplina, što traje i danas. Stvaranjem moderne Evrope, po ev od perioda
renesanse, dolazi do ubrzanog procesa izdvajanja posebnih nauka iz filozofije (medicine,
fizike, matematike, astronomije itd.). Nauka o malo stvari zna mnogo a filozofija o
mnogo stvari zna po malo. Filozofija pokušava da pruži celovitu sliku sveta, njegovu
perspektivu, vrednosti i smisao ljudske egzistencije. Kada se uz pomo tehnike nau na
saznanja mogu proveriti, potvrditi i primeniti, nau nici po inju da prestaju da brinu da li
se nau ni principi i zakoni mogu izvesti iz nekih filozofskih principa ve e opštosti, što
zna i i eti kih. Tako nastaje nau ni pragmatizam kao jedna od osnovnih crta i vrednosti
na kojima po iva zapadni mentalitet. Gube i tlo pod nogama, ostaju i o iš ena od
“stvarnih sadržaja“, izdvajanjem posebnih nauka filozofija objavljuje svoj bankrot spram
realnih društvenih svrha. Kraj filozofije se pokazuje kao trijumf nau no-tehni kog sveta i
njemu prikladnog društvenog poretka. Kraj filozofije zna i po etak svetske civilizacije
utemeljene u zapadnoevropskom mišljenju.
Danas se nauka nalazi u procvatu i na licu joj se jasno o ituje mirna savest, dok
ono, na šta se malo-pomalo srozala celokupna novija filozofija, taj ostatak današnje
filozofije, protiv sebe izaziva nepoverenje i zlovolju, ako ne porugu i sažaljenje... Kako bi
jedna takva filozofija mogla - VLADATI!
Fridrih Ni e1
Sve velike društvene promene nastale su na talasima velikih tehnoloških pronalazaka
i podela rada koje su one uzrokovale. Vladaju i moral samo je slika i prilika tih i takvih
društvenih odnosa, ili kako bi to K. Marks rekao: „Društvena svest nije ništa drugo nego
svesni bitak“. Najnovija tehnološka revolucija, digitalna revolucija, i na njoj nastala
politi ka, ekonomska i kulturna globalizacija, stvorila je globalni svet koji stvarnost
racionalizuje i objašnjava kroz ekonomiju. Postavlja se pitanje: Da li e globalizovano
društvo ekonomske racionalnosti, u ovako drasti no izmenjenim okolnostima, stvoriti
novu percepciju morala, baš kao što je to inio prelazak iz predistorije u istoriju? Da li su
globalno izmenjene okolnosti ekosfere i sociosfere, globalno umreženo društvo preko
Interneta, globalna svest ove anstva o zajedni koj sudbini kao i protivure nosti tržišne
civilizacije, dovoljan razlog izmene društvenog bitka, da bi se dogodila nova percepcija
morala.
Ni e je prvi period u razvoju moralne svesti nazvao predmoralno doba, drugi period
moralno doba, a tre i period on anticipira kao vanmoralno doba (što nije isto sa
nemoralnim).
No danas, zar ne ose amo nužnost da se opet odlu imo za preokretanje i temeljno
pomeranje vrednosti, i to zahvaljuju i ponovnom ovekovom razmišljanju o sebi i
udubljivanju u sebe. Zar nismo na pragu razdoblja koje treba ozna iti negativno, pre
svega, kao vanmoralno. Verujemo da je moral u tradicionalnom smislu, zna i - moral
namera, bio predrasuda, nešto prenagljeno i možda privremeno...
Fridrih Ni e2
Bili bismo nekorektni a da ne spomenemo da je tokom ljudske istorije uvek postojala
i percepcija morala koja se zasnivala na filantropiji (brizi za druge ljude), odnosno na
humanisti kim principima gde je drugi ovek doživljavan kao krajnji cilj. Takva moralna
1 Fridrih Ni e, S one strane dobra i zla, str.122.
2 Fridrih Ni e, S one strane dobra i zla, str. 44.
praksa nije svoj uzrok tražila ni u posledicama ni u namerama, ve u drugom oveku kao
vrednost po sebi. Taj pristup moralnoj praksi možemo nazvati filantropski (filantropija
zna i ljubav prema rodu, u ovom slu aju ljudskom) ili humanisti ki. Motiv za takav oblik
moralne prakse, bilo da je biološko-fiziološke prirode ili socio-psihološke, uvek je bio
lociran kao „rezervni sistem vrednosti“ i kao takav negovan kroz religiju, filozofiju,
umetnost. Takvi su ljudi, odnosno monasi u Indijskoj tradiciji nazivani bhakti (bakti),
koje u delanju vodi predanost i ljubav prema drugima kao jedini motiv.
Ono što se ini iz ljubavi vazda se zbiva s one strane dobra i zla.
Fridrih Ni e3
ovekova moralna praksa se kroz istoriju oboga ivala i razvijala. O pravcu tog
razvoja kao napretku, stagnaciji ili nazadovanju, uvek se može diskutovati. Jedan se
filozof još sredinom dvadesetog veka zapitao da li ima smisla govoriti više o moralu
nakon Aušvica. Ako ostanemo na tragu Starog zaveta, ovek je kažnjen tako što je
proteran iz Edenskog vrta u kome je živeo „s one strane dobra i zla“ i ba en u svet „s ove
strane dobra i zla“ i u njemu e ostati sve do strašnog suda! Da li oveku treba da se
dogodi neka velika nesre a, strašni sud, da bi promenio percepciju morala? Da li promeni
percepcije morala mora da prethodi radikalna izmena sistema potreba na talasu
sofisticiranih tehnologija? To su ve ita otvorena pitanja i ma koliko delovala apstraktno i
„filozofski“, to su pitanja koja život zna e; ona uti u na našu sre u ili nesre u,
zadovoljstvo ili životnu patnju. Ujedno, ova pitanja mogu postati i deo filozofije
kompanije, prostor za kreativne menadžere koji e ljudima koji su duboko u duši
„moralna bi a“, ponuditi neke nove vrednosti, potrebe i smisao egzistencije. Svaka je
ekonomija zasnovana na vrednosti. Sve ljudske potrebe se u tržišnoj ekonomiji prikazuju
kao platežno sposobna potražnja. Kreativan menadžer, kreativna kompanija i kreativna
industrija, ak i u okviru tržišne ekonomije i robne proizvodnje, mogu da ponude neku
novu vrednost kupcima, vrednost koja u sebi ima ugra ene socijalne, envaironmentalne i
filantropske vrednosti. Pošto tržište formira strukturu potreba, a jedino inovativne
kompanije postaju lideri na tržištu, kreativnom ponudom može da se izmeni struktura
potreba a time i percepcija morala. Kako je Marks rekao, to je dugotrajan put u kome se
menjaju i ljudi i okolnosti.
3 Fridrih Ni e, S one strane dobra i zla, str. 91.

PUTEVI MOĆI LIBERALIZAM

1
PUTEVI MOĆI
LIBERALIZAM
Rekapitulacija-podsećanje - uvođenje...
Do sada smo pokazali kako i zašto se stvarao ovaj naš - moderni svet - takav kakav je. Videli smo da su njegove ključne odlike, između ostalih, specijalizovano znanje i izdvojene ili samodovoljne sfere posvetovljenog ili raščaranog društvenog života u kome zasebno egzistiraju politika, nauka, umetnost, kultura itd.; videli smo razloge za opštu dominacije nauke i tehnologije koji se poimaju i prihvataju u vidu osnovnih uzora za istinu i dobro; pokazali smo kako individualizam u političkoj teoriji i praksi biva preoblikovan kroz uniformnost industrijalizma u ekonomskom životu... Zaključili smo da sve te odrednice modernog doba svedoče o jednom do tada neviđenom - epohalnom raskolu između čoveka i sveta u kome ovaj jeste. To će reći da postoji stalni rascep između vrednosti i ideja, potreba i interesa, etike i politike... Na delu je sveopšta ili univerzalna kriza života koju je modernost donela - počev od legitimnosti politike, pa sve do valjanosti istine - i ta se kriza razlikuje od svih pređašnjih jer je strukturalna, tj. čini nužni - sastavni momenat svakodnevnog života.
Rečene načelne teorijsko-filozofske odlike po sebi kriznog modernog doba ili tzv. modernizacije, jednom užem - istorijskosociološkom pogledu, pokazuju se u daleko svetlijim bojama: visoka ekonomska razvijenost društva; političke i ekonomske slobode; veća ili čak puna pismenost stanovništva; interesna diferencijacija društvenih slojeva; institucionalizovani, tj. kontrolisani socijalni sukobi; religijska tolerancija, kulturna otvorenost, kosmopolitizam itd., sve su to bitna određenja Moderne koje su iznedrile veru u progres i svojevrsno obogotvorenje nauke kao dva opšta - samorazumljiva mesta "civilizovanog pogleda na svet".
Naravno, postoji i druga strana medalje: ekstremi utilitarizma i pragmatizma; vučji individualizam; nacionalistički šovinizam; totalitarizam; zagađenost prirode; manipulisana javnost u virtuelno proizvednoj medijskoj stvarnosti... sve su to naličja modernog optimizma i vere u stalni napredak. Za neke mislioce, posebno one političkog usmerenja, sva ta i druga slična "crna mesta Moderne" jesu samo neizbežni nusprodukti modernizacije, dok za druge milsleće Ijude data navodna "iskrivljavanja", u stvari, čine samu suštinu moderne proizvodnje sveta. U svakom slučaju, posledice realizacije modernog projekta analogne su njegovoj izvornoj protivrečnosti. Modernizacijski pohod i naizmenična apsolutizacija njegovih pojedinih momenata, uslovili su današnju sveopštu i mnogostruku krizu čiji je možda suštinski oblik kriza smisla egzistencijalnih orijentira i vrednosti - rečju: univerzalna kriza koja podjednako obuhvata centar ali i periferiju modernizacijskih procesa. Ona se ne pojavljuje u čistoj materijalnoj tj. ekonomskoj sferi reprodukcije života, već je bitno smeštena u socio-kulturnom sistemu u kome dominira tendencija opadanja poverenja Ijudi u sam smisao moderne zajednice (ili države; ili kulture), kao i u njene legitimacijske osnove. Raskol između istine, pravde, dobra i korisnosti koji je sobom donelo moderno doba - ili možda bolje: stari rascep moći i znanja koji je modernost definitivno iznela na svetlost dana - usloviće tektonske poremećaje u onome što je nekad bilo opšta "slika
2
sveta" a sada je samo posebni "pogled na svet".
Politička ideologija kao religija
Moderno parcelisanje nekada jedinstvene društvene stvarnosti na izdvojene i samobitne delove u liku ekonomije, politike, nauke, filozofije, religije, umetnosti itd., uslovilo je, povrh ostalog, stvaranje univerzalne krize identiteta modernog čoveka koji raspolućen različitim mogućnostima i protivstavljenim svetovima, neprestano traga za nekim jedinstvenim osnovom i smislom svoje i kolektivne egzistencije - sve ne bi li se tako "osvešćen", tj. "ukorenjen", sigurnije i uspešnije uklopio u neizvesnu i brzoprometnu modernu stvarnost. Zato je aktuelna savremenost prenaseljena (ili preopterećena) isključujućim ideološko-političkim procesima stvaranja "istinske realnosti": utoliko s jedne strane nailazimo na neistorijski pragmatizam koji se svodi na golu korisnost lišenu svake emocionalnosti i postojanog sistema vrednosti, dok na drugoj ideološkoj strani srećemo obnovljene pseudoistorijske mitove koji pokušavaju da u novom ruhu ožive tradicionalne vrednosti zajednice iz predmodernog i predindustrijskog doba.
U previranju između date hipermodernosti s jedne, odnosno predmodernosti s druge strane, izgrađuje se moderni mentalitet ispunjen utilitarizmom i naučnim empirizmom, idolatrijom tehnološkog napretka, racionalizmom i verom u beskonačni progres... svagda razapet između lične odgovornosti i htenja za sticanjem - uz čitav niz drugih istorijskih paradoksa. Pri svemu tome tradicionalna religioznost koja je predstavljala odlučujući ideološki i legitimacijski okvir ranijih epoha, sada je potisnuta u sferu neobavezujućeg privatnog života. Potiskivanje religioznog sveta u lična podsvesna ili čak i nesvesna stanja, izrokovalo je važnim preoblikovanjem javnog života u kome nove političke ideologije preuzimaju mesto nekadašnjih konfesija i njihove poslovične isključivosti.
Nove ideologije - kao političke zamene za stare religije, imaju sintetičku, tj. "objedinjujuću" ambiciju da iznedere nekakvu "modernu sliku sveta", no to je nastojanje unapred osuđeno na neuspeh s obzirom da je svaka od njih samo jedan od partikularnih "pogleda na svet". Utoliko moderne ideologije, inače lažno očišćene od religioznih sadržaja, postaju zamene za nekadašnje religiozne ekskluzivnosti. Preciznije, političke ideologije postaju kriptoreligije. Jedina je razlika u tome što one, za razliku od tradicionalnog hrišćanstva, insistiraju na svojoj navodnoj naučnosti i nastoje da se univerzalizuju protežirajući ne više "čoveka uopšte" kako se to nekad govorilo, već pre svega pojedine društvene slojeve ili klase unutar izdeljene Moderne, odnosno građanskog društva.
S obzirom da su praktički preuzeli nekadašnju religijsku, tj. konfensionalnu
3
funkciju, moderne ideologije bi se dale razumeti, odnosno objasniti isto onako kao i religije. Naime, kao što je poznato i već više puta ukazivano, međusobno različite pa tako i nužno isključujuće religije, istorijski uvek funkcionišu na najmanje tri zajednička nivoa: izvomom, institucionalnom i narodnom. Prvi bi bio onaj koji se ogleda u izvornom učenju osnivača religije - bio on Mojsije, Isus Hrist, Muhamed ili recimo Konfučije; drugi - institucionalni nivo, jeste onaj koji je oličen u doktrini i ritualima crkve ili nekog drugog sličnog relijskog kolektivnog tela sa određenom unutrašnjom hijerarhijom i pravilima ponašanja; dok bi treći - "narodni" ili "pučki" nivo, bio onaj koji čini zbir ili mešavinu različitih verovanja: od magijskih i mitskih do oficijelnih doktrinarnih ili čak, što je i najređe - izvornih učenja "osnivača".
Sasvim je očigledno da se izvorno učenje osnivača neke religije bitno razlikuje od skupa verovanja u nekom narodu, baš kao što je nužno da se ono razlikuje i od svoje neposredne operacionalizacije u vidu neke crkvene doktrine koja je po definiciji rezultat društvenih konvencija i političkih pogađanja. Ono što je, na primer Isus Hrist izvorno učio svoje bližnje, sasvim sigurno se razlikuje od narodnih verovanja, ili pak pojedinih hrišćanskih crkvenih ceremonija (bez obzira da li su pravoslavne, katoličke ili protestantske) koje uvek pretenduju na vlastitu "izvornost" i "istinitost".
Takođe, sasvim je očigledno da između datih nivoa, odnosno različitih recepcija religijskih sadržaja, vlada stalna napetost pri čemu dominantno mesto zauzimaju institucije (tj. konfesionalne hijerarhije) čiji sav smisao upravo i jeste u tome da određeni koncept duhovnosti "približi", tj. nametne onima kojima su za to spremni ili predodređeni. Za razliku od individualnog prihvatanja religioznosti koje je uvek osobeno, (dakle po definiciji - "jeretičko") s jedne, odnosno "narodne religioznosti" koje predstavlja eklektičku smešu paganskih običaja i verovanja sa novodošlom religioznošću s druge strane, institutucionalna reiigija (tj. hijerarhijski utemeljne religiozne organizacije) predstavlja svesni kolektivni izbor određene forme i sadržaja (doktrina) koje se smatraju nesumnjivim. Čitava organizacija koja se obrazuje na osnovu temeljnih duhovnih principa određene religije, za svoj osnovni cilj ima dalje prosledivanje nesumnjivih istina (dogme) - nezavisno od bilo kojih okolnosti koji bi tome stojale na putu. Čim postoje institucije, postoji i međusobno rivalstvo pri čemu svaka sebe vidi kao "autentično" a druge kao "lažne" i "sektaške". Primera radi, kao što znamo, velike borbe Krsta i Polumeseca, poznatije kao krstaški ratovi, odnele su daleko manje žrtava nego što je to slučaj sa unutarhrišćanskim sukobima.
Na sličan i gotovo identičan način funkcionišu moderne ideologije, tj. pogledi na svet. Tamo gde postoje izvesni "oci" ili "osnivači" datih ideologija, kao što je to slučaj sa komunističkim marksizmom na primer, više je nego upadljiva rečena sličnost između "izvornog učenja" i njegovog "iskrivljavanja" u potonjim partijsko-doktrinarnim izvođenjima. Uprkos svim nedorečenostima u vlastitom "pogledu na svet", siroti Marks verovatno nije mogao ni da sanja da će se u ime njegovih ideja
4
otvarati konc-logori i zatirati svi oblici građanskih sloboda - počev od slobode mišljenja pa sve do sloboda okupljanja i slobode javne reči. Mislilac čoveka kao bića prakse, tj. slobodne stvaralačke delatnosti, čak i kada se zalagao za onu nesrećenu i čudnovatu formulaciju znanu kao "diktatura proletarijata", nije valjda ni slutio da će ti njegovi tekstovi poslužiti kao doktrinarno opravdanje za neviđene torture i poništavanje svake Ijudskosti u gulazima Sovjetskog saveza ili "golim otocima" komunističke Jugoslavije.
Tamo pak gde ne postoji jedan tvorac ideologije, tamo gde nije moguće priča o "klasicima", takva ili slična iskrivaljavanja se ogledaju prvenstveno kao nesklad između proklamovanih idejnih osnova, ciljeva i sredstava, odnosno kao jaz između htenja i realnih praktičko-političkih učinaka nekog ideološkog programa.
LIBERALIZAM - pojam/ideologija, operacionalizacija/upotreba
*********************************************************************
U literaturi koja je naklonjena liberalnim, tj. takozvanim slobodarskim idejama, koreni modernog liberalizma često se pronalaze još u prvim racionalističkim koracima antičkog sveta. Tako su već stari grčki filozofi, a pre svih njih sam Sokrat, zapravo prvi "liberali" jer su pokušavali da putem racionalnog mišljenja i korišćenjem vlastite prirođene Ijudske slobode -otkriju ili utemelje stvarne osnove postojanja uopšte (tj. univerzuma, kosmosa), pa tako onda i ličnog, odnosno kolektivnog postojanja. Svako ko se služi razumom direktno dokazuje izvornu slobodu čoveka, odnosno mogućnost da se bira i egzistira izvan nametnutih okvira neposredne prirode i zajednice u kojoj jeste. Liberalizam je tako izjednačavan sa prosvešćenošću a ova pak kasnije i sa samom modernošću.
Društveni prostor i/ili istorijske okolnosti
Osnovni ili izvorni prostor delovanja u kome se konstituiše značenje termina liberalizam jeste ekonomija. Iz njenog krila značenja liberalizma se prosleđuju u polje političkog, da bi se odatle dalje raširila i u sva druga polja društvene stvarnosti i oblike znanja.
U počecima moderne politke i ekonomije, na prelazu iz renesanse u novi vek (XV-XVI vek), liberalizam nije bio mnogo korišćeni pojam. Nešto kasnije ulazi u domen sadržaja novovekovnih shvatanja o tzv. prirodnom pravu, tj. onom korpusu neponištivih ili osnovnih prava koja su već po rođenju prirođena svakom čoveku: pravo na život, na slobodu misli i govora, slobodu javne reči, političkog i ekonomskog udruživanja itd.
Ubrzo potom, zahvaljujući pre svega razvoju moderne privrede, odnosno industrijskog načina proizvodnje, izraz liberalizam dobija redukovano značenje "slobodnog tržišta". To je podrazumevalo da država treba što manje - a najbolje je nikako - da se meša u slobodno preduzetništvo. Gledano iz tog
5
ugla, liberalizam pretpostavlja individualne slobode da se deluje unutar što je moguće širih, tj. slobodnijih ili liberalnijih zakonskih normi. Otuda i pozivanje na "vladavinu prava" u jednom - britanskom, odnosno "pravnu državu" u drugom - nemačkom slučaju. U obe varijante se misli na sistem normi koje su nezavisne od nečije samovolje. Sam pridev liberalan je tako postepeno dobijao određena politička značenja (na primer u radovima ekonomskih pisaca kao što je čuveni Adam Smit), sve da bi tek krajem XVIII veka dobio i konkretne političke operacionalizacuje u vidu različitih liberalnih partija i pokreta.
Danas je taj, kao i svi drugi ideološki pojmovi, poprilično potrošen i sadrži mnoštvo različitih značenja - u zavisnosti od konkretnog političkog i ekonomskog konteksta unutar svake države ponaosob. Tako se i došlo dotle da ono što je nekad u Evropi recimo XIX veka smatrano za liberalno, danas u Americi - tom egzemplaru modernosti koji znači Modernu u svom čistom obliku - nije ništa drugo do oznaka za konzervativno, dok na istom mestu sam naziv "liberalno" poprima značenja koje u savremenoj Evropi ima reč, tj. ideologija socijalizma.
Najzad, zahvaljujući previranjima unutar samog liberalnog učenja, kao i kritikama koje su mu upućivane od strane konkurentskog socijalizma i neprijateljskog fašizma, liberalizam danas se u svom doktrinarnom ili teorijskom vidu pojavljuje u dve varijante: kao tzv. libertarijanizam i kao tzv. komunitarizam. Prvi izraz se razvio 60-ih godina ovog veka, posebno u SAD i predstavlja doslednu varijantu ekstremnog ili "izvornog" liberalizma, dok je drugi modifikovana varijanta nastala na osnovu socijalistike kritike za neosetljivost povodom problema zajednice. Čak bi se moglo reći da ta komunitaristička kritika faktički napušta osnovu liberalističku poziciju. U svakom slučaju, ključno savremeno delo na osnovu kojeg se odvijaju dalje podele unutar teorije liberalizma jeste knjiga Teorija pravde američkog filozofa Džona Rolsa. Ona funkcioniše kao neka vrsta Biblije "države blagostanja", ujedno i kao ključno ideološko mesto preko koga se klasifikuju pravoverni liberali s jedne, odnosno njihovi ne-samo-liberaini kritičari s druge strane. Prvi insistiraju da prava svojine treba shvatiti kao uzor za sva druga prava, pa otuda i shvatanje da autonimija inidividuuma ne sme baš ničim biti ograničena, dok je po drugom - komunitarističkom shvatanju, individualna autonomija moguća jedino preko politike nekog zajedničkog dobra. Na taj način, nastojeći da ublaže voluntaristička ishodišta liberalnih teorija, komunitaristi dospevaju u drugi teorijski ekstrem u kome se apsolutizuje društveni položaj individuuma, odnosno njegova izvorna podređenost zajednici. Time su, dabome, već duboko zagazili u protivnički - socijalistički tabor.
Izvorno učenje
Gledano više istorijski a manje problemski, liberalizam izvorno poznaje dva osnovna oblika ili dve tradicije mišljenja i delovanja. Jedna je britanska i stvarana je kroz istorijska previranja tokom engleskog građanskog rata i tzv. slavne revolucije koja će krajem XVII veka iznedriti sistem vladavine zasnovan na podeli vlasti i pravnim normama koje upravo ograničavaju datu vlast.
Druga tradicija je kontinentalna i ona, za razliku od britanske, manje polaže na
6
evolutivne promene - a više na plansku rekonstrukciju čitavog društva u skladu sa principima razuma. I dok britanski liberalizam idejnu snagu crpe iz radova Ijudi poput Džona Loka, Dejvida Hjuma ili Adama Smita koji su imali vrlo praktična iskustva kao filozofi, ekonomisti i političari, dotle kontitetalni liberalizam biva utemeljen na racionalizmu Dekarta, Voltera, Rusoa i ostalih filozofa racionalista koji više nastoje da se otrgnu od tradicije srednjovekovnih institucija i ondašnjih predrasuda, a manje da učestvuju u neposrednim privredno-političkim tokovima svog vremena.
Upravo iz tih razloga, intelektualni temelji britanskog i kasnijeg američkog liberalizma iz njegove rane faze, manje su podložni radikalnim zaokretima i novim društvenim zahtevima nego što je to bio slučaj sa tzv. kontinetalnim liberalizmom. Britansko-američki liberalizam značio je pre svega pravno (zakonsko ili ustavno) ograničenje izvršne vlasti i on nikada nije napuštao tu svoju prevashodnu praktičnu dimenziju. Ondašnji ostrvski liberali, kao i njhivoi današnji sledbenici, svagda imaju na pameti praktičnu realizaciju klasičnih slobodarskih težnji kao što su verska tolerancija, sloboda štampe, govora i okupljanja, slobodna konkurencija, vladavina prava a ne ekskluzivne ličnosti ili društvene grupe... Kontinentalani liberalizam pak, zahvaljujući donekle drugačijim političkim okolnostima no što su bile one u Britanskoj Imperiji i njenim samooslobođenim kolonijama - Sjedinjenim Američkim Državama, nije se mogao toliko konkretno politički i ekonomski utemeljiti - koliko je mogao razviti u tom slučaju jedino preostalu sferu - slobodu misli. Otuda u kontinetalnom liberalizmu toliko izraženog antiklerikalnog i čak antireligijskog usmerenja. Opšte uzev, on je značio svestan raskid sa svim tradicionalnim, tj. nasleđenim vrednostima, te borbu za racionalno ustrojstvo sveta koja je usled svoje gorljivosti često znala da prelazi u svoj negativ - iracionalnu strast.
Isto tako, britanska liberalna tradicija više je usredsređena na slobodu pojedinca u smislu pravne zaštite od svake samovoljne odluke reprezenta vlasti, dok je kontinentalna tradicija više vezana uz samoodređenje društvenih grupa u borbi za podelu vlasti i moći. Zato je kontinentalni vid liberalizma toliko vezan uz problematiku demokratskog uređenja, dok je britansko-američki prionjen uz polje ekonomije i političke moći koja iz nje izvire. U oba slučaja državi se dodeljuje uloga "noćnog čuvara" koji samo štiti različite slobode i eventualno -predstavlja garanta međusobnih ugovora učesnika u nadmetanju na slobodnom tržštu ekonomije i politike.
U svakom slučaju, i jedna i druga varijanta liberalizma, bez obzira na međusobne razlike proistekle uglavnom usled različitih istorijskih okolnosti, snažno naglašavaju vrednost ličnih prava i sloboda koje se mogu realizovati samo u uslovima ustavnog ograničenja ili podele vlasti - predstavničkog ili parlamentarnog sistema, odnosno u kontekstu "pravne države" koja svoj legitimitet, odnosno svoju političku
7
opravdanost i moralnu prihvatljivost, nalazi u garantovanju sloboda pojedinaca kao i društva u celini.
Liberalizam podrazumeva ograničenje privrednih moći države koja, istina, može da nameće neka opšta pravila ispravnog postupanja, ali zato ne može, tj. ne bi smela da uzima aktivno učešće u ekonomskom životu društva. Američka tradicija posebno insistira na ograničenju državnog aparata i na liberalnom shvatanju koji podrazumeva "slobodu po zakonom", tj. izvesna ustavna ograničenja slobode za svakog da bi se osigurala sloboda svih. Potreban je dakle minimum prinude da bi se ograničili pojedinci i grupe koji bi da određuju drugim šta i kako da rade. Pravo jeste "čuvar" i "uslov slobode". Ono znači opšta pravila indivualnog ponašanja primenljiva uvek i na sve. Takvo pravo podrazumeva samo minimalne zabrane - nikako ne i posebne naredbe. Drugim rečima, to što država sprečava jedne da arbitriraju za druge, ne znači da sada ona može da preuzme ulogu sudije u odnosima u društvu. Vlast ne može koristiti ličnost i svojinu građana kao sredstvo za postizanje svojih separatniih ciljeva - bez obzira na motive i razloge koji bi se tom prilikom mogli navesti. Utoliko je onda svako odovoran za sebe sam i ne može tražiti od države da rešava njegove lične potrebe
Institucionalni nivo
Tako stoje stvari na istorijsko-idejnom nivou preko koga se utemeljuje liberalna misao. Na onom konkretno-istorijskom planu koji podrazumeva borbu za moć i različita previranja unutar čak i istog idejnog korpusa, liberalizam se kao realna politika i "pogled na svet" najpre institucionalizovao u vidu tzv. vigovske stranke koja je odnela pobedu u engleskom građanskom ratu tokom XVII veka. Tako je ideja liberalizma otelotvorena unutar kruga trgovaca, preduzetnika i drugih sličnih preduzimača u vidu mlade buržoazije koji su u najvećem broju istovremeno pripadali protestantskom - nekonformističkom hrišćanskom pokretu poznatijem kao kalvinizam. Međutim, tek je sredinom XIX veka, tačnije 1842. godine formirana prava Liberalna stranka koja će dugo vremena, sve do do početka XX veka, voditi gotovo glavnu reč u politici Britanskog Kraljevstva.
Što se ostatka Evrope tiče, liberalizam u vidu političkog pokreta bio je sastavni deo demokratskih nastojanja da se ograniči ili potpuno ukine vlast nasleđenih feudalnih kraljevstva unutar Zapadne i Centralne Evrope. Čistih, tj. nezavisnih liberalnih političkih partija nije bilo jer nisu postojale ni društvene pretpostavke za njihovu egzistenciju. Novonastala buržoazija i ono što se danas manje-više neprecizno zove "srednja klasa", su nastojali da po ugledu na britansko i amričko iskustvo vaspostave individualne slobode i slobodu poslovanja, no isto tako, oni su bili jedna od važnijih pokretačkih snaga za uspostavljanje novih nacionalnih identiteta širom
8
Evrope. Utoliko su i poltički liberali bili deo jedinstvenih pokreta za nacionalnu emanipaciju ili ujedinjenje i stoga su razni nacionalni liberali često bili u međusobnim sukobima s obzirom na različite strane koje su zastupali. U Britaniji i Americi takvih nacionalnih podela među liberalima ili uopšte nije bilo, ili se one bile zanemarljive.
Najviši politički trenuci liberala bili su na prelazu iz XIX u XX stoleće kada su liberalne partije u raznim evropskim državama predstavljale jezgro nacionalnih vlada pa su samim tim i odlučno uticali na tokove ondašnjeg političkog i ekonomskog života. Svakako najznačajnija vlada onog vremena bila je Britanska - tada još uvek najveća svetska sila: Imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi - a na čelu te vlade su se smenjivale Liberalna i Konzervativna partija. Kasnije su Liberali izgubili gotovo svaki uticaj a na njihovo mesto dolazi levičarska Laburistička partija -stranka socijalističke provenijencije čija modifikovana, tj. ublažena varijanta upravo vlada Velikom Britanijom. U SAD liberalna načela gotovo podjednako dele glavni politički protagonisti:republikanci i demokrate, dok u Evropi liebrlizam takođe postaje zajednički "pogled na svet" mnogobrojnih demokratski usmerenih partija - nezavisno od "levih" ili "desnih" naglaska. Jedino čisto liberalna partija koja je doslovno do juče imala veći značaj jeste Nemaka Liberalna partija koja je do nedavno zapravo određivala politički profil Savezna Republike Nemačke.
Inače, ono što je važilo za razvijene evropske države s kraja XIX veka - važilo je čak i za malu i nerazvijenu Srbiju tog vremena. Na njenom čelu su bili ondašnji liberali koji su obrazovali nekoliko vlada s tim da se kasnije nestali sa političke scene zahvaljujući velikom naletom populistčkih partija - pre svih radikala Nikole Pašića i komunista.
U komunističkom periodu, pojam liberalizam nikako nije bio na ceni jer je bio suprotstavljen oficijelnoj kolektivističkoj logici i doktrini. Liberalizam je čak na paradoksalan način bio dovođen u vezu sa anarhizmom, tako da je sredinom 70-ih u političkoj modi bio izraz "anarho-liberalizam" koji je u duhu tadašnjeg pseudosamoupravljanja trebao da znači, citiramo iz tadašnjeg Političkog leksikona: "...povlađivanje stihijinim kretanjima u društvu i uzdržavanje od intervencije države i društva u oblastima u kojima dolazi do deformacija i društeno štetnih pojava". Takođe, rečena nemoguća sintagma značila je prema tadašnjim ocenama, citiramo -"potcenjivanje uloge koju treba da imaju organizovane političke snage kroz društveno-političke organizacije". Nešto malo razumljivosti naslućuje se u onom stavu gde se tvrdi kako su ovakava, tj. "anarho-liberalistička" ponašanja "... unosila dezorganizovanost među samoupravne subjekte i tolerisale odsustvo koordinacije i integracije među njima i time otežavala konstituisanje samoupravljanja kao globalnog društvenog sistema" itd., itd. Ko razume, već je odavno shvatio...
9
Popularno tumačenje i ishodišta...
Najzad, kada je reč o popularnom, da ne kažemo "narodnom" viđenju značenja reči liberalno ili liberalizam, onda treba reći da je on vremenom postao gotovo sinonim za nešto što je napredno i poželjno. To posebno važi za prosvećenije slojeve stanovništva koji nastoje da svoje živote saobraze običajnostima zajednice u kojoj jesu, ali da pri tom razviju i sačuvaju svoju individualnu posebnost i slobodu. Utoliko se onda s pravom očekuje da datu privatnost štiti i sama država. Kad god danas govorimo o slobodi mišljenja i javne reči, ili recimo slobode štampe i prava na privatnost stana ili lične korespodencije - tada podrazumevamo da se date slobode i prava moraju jamčiti ustavom, tj. državnim aparatom. Onaj čuveni monopol nad silom koji definiše državu, u današnjem evropskom svetu podrazumeva da se sila koristi nadasve u cilju očuvanja ili zaštite pravnog poretka koji po definici štiti privatnost građana. Razume se, tako stvari stoje u onom neodređenom polju javnog mnjenja dok sama praksa državnih aparata često funkcioniše upravo suporotno od datih očekivanja. S tim u vezi posebno je uočljiv nesklad između unutrašnje i spoljne politike današnjih liberalnih država o čemu postoje nebrojeni primeri.
S druge strane pak, liberalizam je dugo vremena tokom XX veka bio kritikovan kao neposredni uzrok za veliko otuđenje savremenog čoveka, kao siguran put u bespuće indiviudalizma i ničim ograničene razuzdanosti ličnog viđenja sveta i borbe za realizaciju privatnih - samoživih interesa. U određenoj meri te su kritike bile opravdane, tj. imale su realno zaleđe u vidu velikih socijalnih razlika i nesrazmerene distribucije političke moći, te su zato protivnički pogledi na svet u vidu komunizma/socijalizma i fašizma/nacizma imali toliko uspeha. Međutim, vrlo brzo se pokazalo stvarno - totalitarno lice datih "alternativa" u vidu Hitlerovog nacional-socijalizma ili Lenjinovog i Staljinovog komunizma, tako da se danas liberalizam pojavljuje kao neka vrsta oficijelnog pogleda na svet većine, ako ne i svih tzv. strateških elita u evropskim državama.
Rečene elite, tj. Ijudi koji vode politiku, ekonomiju, medije, pa čak i vojsku, odnosno državni aparat, uglavnom preferiraju liberalna stanovišta jer ona ponajviše odgovaraju njihovim sposobnostima ali i moći. Razume se, ukoliko stvari krenu po zlu, a to bi ovde moglo da znači socijalne nemire ili građanske i druge ratove usled nazovi "previše sloboda", onda će se i dotične elite brzo i lako prebaciti na novi kolosek - isto onako kao što su istočno-evropske komunističke elite preko noći preobrazile u gorljive lidere liberalizma.
Bilo kako bilo, liberalizam je bio i ostao jedan od od osnovnih uglova modernog ideološkog trougla. On nosi u sebi neke od ključnih i svima nama važnih odlika modernog doba: lične slobode koje uključuju slobodu mišljenja, govora, okupljanja i ekonomske i političke inicijative, pravo na privatnost, slobodu od nepravne države, slobodu za vlastitu odgovornost... sve su to važne i čak
10
fundamentalne stvari za boljitak naših života. Problem višeg ranga jeste činjenica da nikada nema dobrog bez zla, te da sve ono čega se Ijudske ruku dotaknu, kako je to Kant svojevremeno formulisao, uključujući tu i najviše i najplemenitije ideje, vrlo brzo dovodi do vlastite kompromitacije i izopačenja - postaje prah i pepeo. Time se nadovezujemo na onu čuvenu Danteovu misao kako je put u pakao popločan dobrim namerama. Liberalizam je to već više puta iskusio a danas kao da živimo novu potvrdu stare mudrosti. Da li je krivica na samom učenju ili u njegovoj političkoj operacionalizaciji, ili je možda samo istorijsko doba ono koje nas kontinuirano onespokojava - odgovoriće samo vreme pred nama.