Хришћанска слика света

Хришћанска слика света
Напокон, трећи угао магичног троугла (античких корена) Модерне представљен је у метафори Јерусалима при чему се пре свега мисли на јеврејски (старозаветни) удео у формулисању претпоставки хришћанства и западне духовности. Мисао Израела, као мишљење апсолутнога тј. Господара повести; као објава и као милост; као афирмација ексклузивности (богуугодног народа); као утаначење Бога створитеља, светитеља, Бога правде, сврхе, љубави, спаса, мудрости,... у чију се свемоћ не сумња; као Вера у Закон божији, итд. - предмет је историјских, теолошких, филолошких, филозофских и других расправа које на овом месту није могуће ни начелно описати а камоли коментарисати. Овом приликом је можда довољно само подсетити како из дате перспективе јудаизма историјски наступа неодољиво хришћанство које преузима штафету духовности Запада утемељујући Европу која нам је данас знана, као и већину њених фундаменталних идеја од којих се обликује Модерна. Наравно, јудејство јесте кључна предстепеница хришћанства које се доцније оштро супроставља своме извору, углавном из политич-ких, а мање из доктринарних разлога, како би се то иначе олако дало закључити.
*
За разлику од античке, хришћанска слика света не познаје нужни – деперсонализовани и судбински ток, нити признаје вечни ток времена у виду космичког кретања или мировања “без почетка и краја”. Библија познаје само строго хијерархијски структурисан свет саздан на основу јединствене и личне (персонализоване) воље Божје. У основи свег постојања - “небеског” и “земаљског”, видљивог и невидљивог, стоји Бог – свемогући Створитељ који јесте изван почетка и изван краја. Он је највише и уједно једино постојање. Бог је апсолутно јединство/Истина, савршено биће чија се егзистенција и иманентно добро, између осталог, доказује чињеницом да се ништа узвишеније не може ни замислити.
Стварањем света из ничега (creatio ex nihilo) Бог означава трансцендентални почетак света (universum). Он твори “небо неба” (оностраност), баш као и небо и земљу (природни и људски свет). Први човек Адам, и његова жена Ева, нису прихватили божански благослов “незнања” (неспознавање различности; живот у рају), већ су из охолости и пуке радозналости, упркос директном упозорењу, убрали јабуку са Дрвета сазњања и тако симболично покушали да буду налик на свог Творца. Тај “првобитни” или “источни” грех обележио је стварни зачетак и повесну судбину у времену људског света. Спознавањем засебности зачиње се и конкретно разликовање људског (световног) од божанског (светог). Као наследницима прогнаника из раја, свим људима (“Евиној деци”) пада у удео оно световно, дакле – смртно постојање. Па опет, захваљујући немисливој милости Божјој (њу предочавају Мојсијеве таблице/закони), човеку се указује пут Божји: он добија Заповести које јесу почетак повратка у свето. Од Десет заповести, две су основне: воли Бога и ближњега свога. Ко од људи тако дела и мисли у свом срцу и духу – томе је отворен пут ка спасењу – вратиће се Богу и биће вечно блажен.
Одлучујући моменат за испуњење тог основног циља сваког људског 1
живота, уједно и врхунски доказ Божије милости и постојања, јесте долазак сина Божјег на земљу. Исус Христ, син Божији, али и човеков, јесте Спаситељ људског рода – доносилац Објаве. Он је самооткровење Бога и као такав представља једнократну историјску чињеницу којом се испуњава, штавише – довршава време. Христов долазак јесте стварни крај времена – после њега се чека и формални крај света. Христова жртва (распеће) јесте страдање, али и искупљење и васкрс човека – показатељ и подстицај за истински живот у Богу (светом).
Христово посредовање ка божанском свету обелоданило је и последњи лик Троједног Бога – Свети Дух. Он представља догађање спаса, и то догађање у свету (времену). Његово очитовање је у световној, а не у светој историји. Светска историја, као место кобног људског пада, са Светим Духом добија могућност искупљења које се одиграва у крилу свете заједнице (хришћанска Црква) – месту припреме посвећених за “царство небеско”.
Насупрот чисто световној заједници, као што је то овоземаљска држава – тај извор земаљских искушења (али, не треба сметнути с ума, и установа која напредује ка есхатону!), Црква (као заједница пријатеља Христа) шири “добру” - “радосну” вест (еванђеље) о божанској милости (Учитељевом науку). Разнолике импликације овог “учења” биће каснији предмет многоструких библијских тумачења, односно сукоба око правоверја чија пак овостраност (страст, сила, воља за моћ) добрано компромитују радосну вест Спаситеља. Све је то ипак само део Божје воље – надразумског плана светске историје која граби ка Страшном суду – “смаку света” (Dies irae, Судњи дан), односно “добу испуњености”. Крај историје који је Христовом појавом означен и обелодањен, мада није и de facto испуњен, са коначном апокалипсом у времену (историји), добија и формални вид трансценденталног краја или утрнућа повести. При томе грешни (сатански; овоземаљски) свет нестаје, а личности које су обитовале у њему, у зависности од претходно вођеног живота, одлазе у вечно блаженство или пак у вечно проклетство.
Добивши персонални карактер који одређује еволутивно историјско кретање ка крајњем циљу, антички логос је у хришћанском Богу преобразио и свој однос према индивидуалном. Насупрот античкој слици света у којој је индивидуум свагда подређен заједници, укључујући ту и правну апрстракцију римске “личности”, хришћанство инаугурише метафизику непоновљиве личности појединца. Појединац као личност поседује слободну вољу да се одлучи којем се царству жели приклонити: Божијем (светом, добром), или сатанском (световном, грешном). Међутим, с обзиром да је Божја воља неприкосновена, а до Он помоћу ње управља свим стварима и да све зна, остаје проблематично који стварни статус има слободна људска воља насупрот Божанској. Наиме, Божја воља је неприкосновена и за људски ум недоступна. Он је тај који одређује ко може, а ко не може бити блажен (предестиниција), с тим да већ сам чин крштења (лична одлука да се припада Цркви – нужан услов за блаженство), за личност може значити спасење. Упркос томе светом чину, па чак и делању у складу са њим, ништа заиста не гарантује божију наклоност и коначно блаженство. Да би била блажена, личност првенствено мора имати наду у спасење: мора живети у љубави спрам Бога и свих његових креација (пре свих: других личности).
2
У суштини, смерни хришћански живот претпоставља један нагли, уистину револуционарни заокрет воље која значи одлучно преобраћење – веру у Христа. Оно пак није ништа друго до унутрашња припрема за Страшан суд, уједно и искупљење кроз покајање и наду. Између вере и истине, за хришћанина нема разлике; између вере и знања пак – има! Утолико есхатолошко веровање у искупљење путем Христа и његове жртве, односно вођења властитог живота у складу са тако конципираном вером, никада не може бити доведено у питање неким посебним разумским разлозима.
Живећи у два различита света: Божјем (надсветском) с једне, односно у световном (унутарсветском; историјском) с друге стране, хришћанин зна да овај други потиче из оног првог, те да самим тим историја (или патње овоземаљске) имају своју јасну сврху, циљ и смисао. Као репрезент надповесне, односно надсветовне “државе Божије”, Црква (као “мистично тело Христово”), даје утеху и путоказ личностима за све патње и искушења којима бивају искушавани у овоземаљској грешној држави. Њен повесни ход, за смртни ум, израз је недоступног провиђења, па ипак, и овде прошлост остаје залог или обећање будућности – “прошлости вечног” која је у Божјој вољи већ унапред одлучена.
3
СТРУКТУРА ХРИШЋАНСКЕ СЛИКЕ СВЕТА
Бог – Створитељ
(ОТАЦ)
изван почетка и краја
Трансцендентални почетак
(цреатио еx нихило)
Источни грех – људски свет
* отуђење човека од Бога;
* зачетак људског: добро и зло)
Милост – Мојсијеви закони
(почетак повратка)
Исус Христ – Спаситељ
(СИН БОЖИЈИ И ЧОВЕКОВ)
* самооткровење Бога – Објава
* једнократна историјска чињеница
* испуњено/довршено време;
Stradanje
(žrtva – smrt u svetu)
Vaskrs
(nova tvar – život u
Bogu)
S v e t o
S v e t o v n o
svetska istorija ili mesto
ljudskog pada
Crkva * radosna vest;
priprema za posvećene
Država
* napredak ka eshatonu
* izvor iskušenja
Individuum kao ličnost
чека се крај света
P O V E S T
“međuvreme”
Свети Дух
(ДОГАЂАЊЕ СПАСА У СВЕТУ)
Страшни суд
* апокалиспа и ускрснуће
* смак света и доба испуњености
Трансцендентални крај
KRAJ POVESTI
(коначни повратак у вечност)
4