Kultura

19. KULTURA
Kultura je jedna od najvažnijih karakteristika čoveka i ljudskog društva u celini (samim tim što nijedna druga vrsta ne poseduje kulturu). Čovek je svesno biće koje radom deluje na svoju spoljašnju prirodu, prilagođava je svojim potrebama i stvara sopstvenu istoriju. Kao najorganizovaniji oblik materije u prirodi, čovek je moćniji od svih ostalih formi organizacije materije. To je rezultiralo nizom proizvoda, procesa i promena u materijalnoj i duhovnoj sferi, tipičnih za egzistenciju ljudske vrste, koji u svojoj ukupnosti čine – kulturu.
Imajući u vidu svu složenost ljudske prirode i njegove društvenosti, jasno je koliko je kultura složen fenomen, pa tako postoji onoliko definicija ovog pojma koliko je i njihovih autora. Prema nekim određenjima, kultura predstavlja ljudski način postojanja ili način života ljudi. Drugi pak strogo razdvajaju duhovnu od materijalne kulture, pa je za njih kultura skup intelektualnih i umetničkih dela ljudske duhovne aktivnosti (nauka, filozofija, moral, pravo, umetnost, religija). Ima i užih tumačenja kulture, po kojima se ona vezuje samo za uglađeno ponašanje.
Termin kultura latinskog je porekla (cultus = gajenje, obrada polja) i govori o iskonskoj čovekovoj vezanosti za prirodu, za obradu zemlje („poljoprivredna kultura”). Vremenom se ovaj izraz počeo sve više koristiti za označavanje kulture duha, u smislu obrazovanja, obrade duha. Ova dva pojma, poljoprivredna kultura i duhovna kultura ili kultura duha, ukazuju na faze kroz koje je prošao čovek u svom razvoju: fazu u kojoj je ljudsko biće bilo oslonjeno na prirodu i fazu u kojoj su porasle njegove duhovne moći, ali i njegove moći nad prirodom.
Sveobuhvatna definicija kulture, ukoliko ju je uopšte moguće dati, uključuje kako materijalne, tako i duhovne proizvode ljudske prakse. Time se uzima u obzir celokupno ljudsko stvaralaštvo, bez veštačke i nasilne podele na materijalne i duhovne aktivnosti čoveka u prirodi i društvu. U tom slučaju, kultura podrazumeva istorijsku i dinamičku kategoriju, koja treba da se izučava s obzirom na vremenske i prostorne promene. To nužno uključuje vrednosnu dimenziju, odnosno isključuje sve one proizvode, promene i procese koji nemaju humanističku dimenziju u najširem smislu te reči.
Upravo ovaj, humanistički, aspekt kulture je i najproblematičniji, budući da je vrlo teško utvrditi sadržaj i univerzalne principe pojma humanosti i utvrditi šta je to što doprinosi unapređenju, održanju i produženju ljudske vrste, a šta je ono što ga ugrožava. Stoga, analiza svake kulturne pojave, u krajnjoj liniji, pokazuje da se kultura dovodi u najužu vezu sa konkretnim potrebama, ali i interesima datog društva.
Za F. Ničea kultura je „jedinstvo umetničkih stilova jednog naroda”, dok kulturalisti smatraju da je kultura kategorija šira i od samog društva. Oni nastoje društvo objasniti pomoću kulture. Kultura je sama sebi uzor i razlog postojanja, stanovište je K. Levi-Štrosa, L. Vajta, K. Manhajma i drugih ekstremnih kulturalista. Kao specifična i autonomna veličina, kao superindividulna i supersocijalna vrednost, kultura predstavlja enititet sui generis i, po mišljenju Lesli Vajta, može se objasniti isključivo sama sobom. Njegov je zaključak da predmet nauke o čovečanstvu nije čovek, već kultura: čovek nije taj koji kontroliše kulturu, već obrnuto – njegovo delovanje determinisano je kulturnim obrascima.
Osvald Špengler (Propast Zapada, 1936) govori o tri osnovna istorijska tipa kulture: a) arabljanski ili magijski tip (prelazni ili mešoviti); b) antički ili apolinijski tip (dominirao u klasičnom svetu – statičan, čulan, telesan, jasan, tolerantan, kultura ulica i trgova, kultura
1
javnosti); c) zapadnoevropski ili faustovski tip (dominira u modernom svetu; isključiv je, hoće da se nametne, da vlada, ofanzivan je i agresivan; kultura savesti i usamljenosti). Prema Marksu, kultura pripada „društvenoj nadgradnji”, ali uvek izražava i stanje društvenih odnosa i materijalnih uslova proizvodnje.
Antropološka tumačenja kulturi pridodaju superorganski karakter, budući da se kulturni procesi ne mogu izvoditi iz procesa biološke evolucije, pa je neophodno razlikovati princip biološke i društveno-kulturne evolucije (Kerber, A., L., 1963; Čajld, G., 1951). Tako G. P. Mardok (Culture and Society, 1966) smatra da se kultura može definisati pomoću osobenosti koje karakterišu svaku kulturnu pojavu. On ističe sledeće karakteristike kulture: 1) kulturne pojave su rezultat naučenog i stečenog iskustva; 2) tako stečeno iskustvo se predaje sledećim generacijama i na taj način obezbeđuje kontinuitet kulturnih pojava; 3) kulturne pojave su proizvod društvenog života; 4) kulturno nasleđe je ideacionog karaktera, tj. povezano sa konceptualnim mišljenjem i simboličkim izražavanjem [2]. Slično je i stanovište R. Lintona. On kulturu definiše kao „konfiguraciju ponašanja i rezultat ponašanja, čije su komponente zajedničke članovima određenog društva, koje oni prenose sa generacije na generaciju“ (The Culture Background of Personality, 1964; 21).
Savremeni američki sociolog Daniel Bel (The Cultural Contradictions of Capitalism, 1976), pod pojmom kulture shvata oblast simboličkih formi, iskazanih u slikarstvu, poeziji, književnosti, kroz religijske forme procesija, liturgija i rituala i sl. Bel daje i određenije shvatanje kulture prema kojem ona predstavlja kontinuirani proces produžavanja identiteta (društva, grupe, ili pojedinca), kroz konzistentno estetsko i moralno gledište, te stil života i ukus, koji odslikavaju ta gledišta u premetima oko nas. Kultura je zato oblast, koja se sastoji od osećanja, emocija i morala, kao i od svesti koja ta osećanja određuje [3].
Uz sve ograde, naročito one koje se tiču pitanja humaniteta (dehumanizacija umetnosti), vrednosnih dimenzija kulture, zatim poimanja kulture koja variraju od najužeg, svakodnevnog shvatanja, u kojem se kultura izjednačava sa umetnošću i književnošću, do najšireg, gde se kultura poistovećuje sa civilizacijom, ovde ćemo dati definiciju sociologa kultura Miloša Ilića prema kojoj je kultura skup svih onih proizvoda, procesa i promena nastalih kao posledica materijalne i duhovne aktivnosti ljudskog društva u prirodi, društvu i mišljenju, a imaju za cilj održanje, napredak i produženje ljudske vrste (Ilić, M., 1980; 13 [1]). Uspešna kultura, kako navodi Č. Rajh, podrazumeva integraciju obrazovanja, rada i života kao uslova za izbor novog životnog stila. Kultura, dakle, obuhvata čovekovo svesno i plansko preobražavanje prirode, ali i stvaranje duhovnih vrednosti kojima se potvrđuje njegov specifičan položaj u svetu.
Društvo se sastoji iz svega onog što su njegovi članovi stvorili, počevši od najjednostavnijih oruđa za rad, preko savršenijih sredstava i proizvoda, zatim tekovina nauke i umetnosti, do moralnih i drugih društvenih normi i vrednosti U kulturu spadaju i misli, postupci, međusobno ophođenje. Ovako široko opisano značenje kulture navelo je neke sociologe da nauku o društvu (sociologiju) poistovete sa naukom o kulturi (kulturologijom).
Komponente kulture
Izuzetna složenost kulture, te širok i neodređen spektar fenomena estetskog, koji je gotovo nemoguće svesti na racionalno, otežavaju odgovor na pitanje koji su osnovni elemenati kulture. Do ovog odgovora teško je doći i zbog toga što danas nije moguće govoriti o jednoj kulturi, jednoj vrsti muzike, jednoj poeziji; istovremeno koegzistiraju različiti, upravo oprečni kulturni sektori. Teoretičari su već skrenuli pažnju na to da vrhunska ostvarenja u umetnosti i nauci
2
postaju sve apstraktnija i nepristupačnija čovekovim čulima. Valter Benjamin (Zeitschrift fur Sozialforschung, 1936) pokazuje kako se s promenom celokupnog načina života ljudskih kolektiviteta menja i način njihovog čulnog opažanja; promene u medijumu percepcije ostavljaju za sobom princip stvaralačkog individualiteta, uspostavljaju i favorizuju kolektivni estetski doživljaj.
Ipak, radi boljeg razumevanja kulturnog fenomena, kulturolozi se, uglavnom, slažu sa tim da u osnovne komponente kulture spadaju:
– Vrednosne komponente. One nas usmeravaju na to šta da činimo, a šta da ne činimo. Njih obrazuju naši autonomni, unutrašnji sistemi vrednosti, hijerarhija motiva koji usmeravaju naše delovanje i interakciju sa drugim ljudima i društvom. U savremenoj (materijalističkoj) civilizaciji postignut je veoma visok stepen konsenzusa među ljudima oko shvatanja da su bogatstvo, moć, slava i konkurencija osnovne vrednosti i pokretači ljudi prema prosperitetnijoj budućnosti civilizacije. Vođen ovim vrednostima, jedan deo čovečanstva dostigao je zavidan nivo materijalnog bogatstva, što je održalo i unapredilo njegovu egzistenciju, ali i stvorilo fatalne posledice po biosferu i sociosferu na globalnom nivou.
– Normativne komponente. One predstavljaju heteronomna, spoljašnja društvena pravila kojima je propisano naše delovanje. Ova pravila mogu biti nepisana, ali društveno poželjna i očekivana (moralne norme), ili pisana i obavezujuća (u formi zakona) i sankcionisana uz pomoć državnog „aparata“ za fizičku prinudu.
– Instrumentalne komponente. Pod njima podrazumevamo proizvode našeg rada, od poluge i točka do robota i niza proizvoda za stvaranje i zadovoljavanje ljudskih potreba (tehnotrono potrošačko društvo).
Karikatura Vlade Volaša
Visoka i narodna kultura
Socijalni posmatrači kontrastiraju “visoku” kulturu elite s „narodnom” ili popularnom. Popularna kultura označava dobra i aktivnosti namenjene za „proizvodnju“ i potrošnju neelitnih ljudi ili masa. Obe se kulture, visoka i niska, mogu ispoljavati i kao supkulture.
Visoka kultura obuhvata proizvode tradicionalnih umetničkih formi. Od perioda renesanse Evropa je razvijala i gradila svoj kulturni identitet kroz raznolike umetničke forme u književnosti, muzici, slikarstvu. On je nastajao na dvorovima, često kroz instituciju mecenarstva i tako
3
formirao ukus zapadne civilizacije (dela Mocarta, Baha, Šekspira, Leonarda i dr.). Visoka kultura često se naziva i elitnom, ujedno nadmoćnijom i vrednijom u odnosu na druge. Vremenom ona postaje dostupna i širem građanstvu, da bi danas, zahvaljujući novim medijskim tehnologijama, postala dostupna svima koji je smatraju sastavnim delom svog kulturnog identiteta.
Sava Šumanović, Pogled na Lipovaču
Narodna kultura, kultura “običnog sveta”, nastaje u širokim slojevima i odražava život i iskustva običnog naroda, koji je njen stvaralac i aktivni učesnik, i to u granicama svojih tehničkih mogućnosti i umetničkih dometa. Vezuje se za predindustrijska društva. Proizvodi narodne kulture simbolišu određene aktivnosti i događaje iz života običnih ljudi (svadbe, setve i žetve, sahrane, bitke).
Masovna kultura je proizvod industrijskog društva i masovnih medija. Nastala je zahvaljujući tehnološkim pronalascima koji su omogućili masovnu distribuciju kulturnih proizvoda namenjenih tržištu (filmovi, ploče–CD). Za razliku od narodne kulture, čiji su stvaraoci obični ljudi, u masovnoj kulturi oni su samo potrošači. To nikako ne znači da proizvodi masovne kulture ne mogu imati umetničku vrednosti u smislu estetske vrednosti, orginalnosti i kreativnosti. Masovna kultura je, jednostavno, proizvod masovnog društva u kojem je kulturna komunikacija prevazišla prostorna i vremenska ograničenja, a ukusi postali zajednički velikom delu ljudi.
Masovna kultura je, često neopravdano, osporavana u ime elitističke i tradicionalne kulture. Ipak, ona doprinosi ne samo demokratizaciji kulture već i društva u celini, jer smanjuje razlike među društevnim grupama i slojevima. Mozaičnost i ekstenzivnost masovne kulture čine je kulturom za sve i kulturom za svakoga, budući da kultura, sa stanoviša komunikacije, unutrašnjeg doživljaja i nadahnuća i uticaja na duhovi život, mora biti kultura za svakoga – ili nije kultura.
Supkultura ili potkultura je, takođe, moderan kulturni fenomen, a njene kreatore čini populacija sličnog životnog stila, ukusa i shvatanja, generacijski bliska, okupljena oko određene vrste muzike, sporta i slično (hipi supkultura, pank ili rave, navijačke supkulture, turbofolk, skinhedi, ekstremni sportovi i dr.).
Plagijat, kič, šund
U kulturi u užem smislu srećemo se sa masovnom pojavom plagijata, kiča i šunda. Plagijat je kopija, neautentično delo nastalo podražavajem ili prisvajanjem tuđe autorske svojine. Kod plagijata je moguće dostići tehničku perfekciju, ali plagirano (ukradeno) delo ne izražava vreme i okolnosti koje bi mu dale značaj orginala. Pojam plagijat ne treba mešati sa pojmom imitacije, budući da imitacija ne podrazumeva prisvajanje, već oponašanje drugog.
4
Kič označava jeftine “umetničke predmete”, načinjene industrijski i namenjene masovnoj potrošnji. Kič podrazumeva estetiku neukusnih, vulgarnih i glupih elemenata, ali je i simbol potrošačkog društva. To je pojam koji govori o estetskoj vrednosti nekog dela, i predstavlja spoj nespojivog u umetnosti. Kroz kič se podilazi mediokritetstvu, potrošačkom i tržišnom mehanizmu prodaje. Kič i umetnost su dijametralno suprotne pojave. Međutim, istovremeno se prihvata činjenica da postoji i kontinuitet između ovih ekstrema, tj. područje simpatičnog kiča koje poseduje odlike i jednog i drugog.
Monaliza na futroli za naočare
Kič je raskrsnica između bića i zaborava – kaže pisac Milan Kundera, dok sociolog Abraham Mol, naizgled blagonaklono, proglašava kič za – umetnost sreće. Mol objašnjava fenomen kiča kroz pet principa: osrednjost, neadekvatnost, nagomilavanje, sinestezija i udobnost [4]. Tako se kič-delo odlikuje ponavljanjem, gomilanjem i preteranom teatralnošću. Kroz kič se stvaraju stereotipi koji odgovaraju brzom zadovoljavanju popularizovanih (čitaj: populističkih) potreba. Ornamentisanje, kićenje, pretrpavanje detaljima i ukrasima osnovni su atributi kiča.
Šund ima neke karakteritike kiča, ali predstavlja i etičku kategoriju, jer promoviše društveno neprihvatljive i devijantne vrednosti koje negativno utiču na pojedine segmente društva, posebno mlade (vulgarni tekstovi u muzici koji veličaju nasilje).
Teoretičari kulture ističu da živimo u ,,kulturnom'' društvu u kojem je kič-kultura postala logika kasnog kapitalizma. Granice između ,,visoke'' i ,,niske'' kulture, između komercijalnog dizajna i umetnosti, u velikoj meri su dovedene u pitanje. Svi predmeti koje koristimo svakodnevno su estetizirani, dizajnirani, a savremena umetnost pokušava da kroz jeftine materijale (plastika, privremene postavke – installations) i svesnu upotrebu kiča odgovori na izazove potrošačkog društva.
Kulturne promene, difuzija, akulturacija
Kultura je dinamička kategorija koja prolazi kroz stalne promene, u vremenu i prostoru. Kulturna dinamika je oduvek postojala, ali je u savremenim procesima globalizacije, putem razvijenog saobraćaja, sredstava masovne komunikacije, trgovine i digitalnih medija, kulturna interakcija postala naročito intenzivna.
Kultura je predodređena za promenu, kao i za otpore prema njoj. Otpor može doći zbog stečenih navika i neprilagođavanja novim trendovima, zbog tvrdih religijskih ubeđenja, te integracije i
5
zavisnosti od novih kulturnih značenja. Kulturološka promena može biti uzrokovana okolinom, inovacijama i drugim unutrašnjim uticajima, kao i dodirom sa drugim kulturama.
Dodir između kultura može rezultirati difuzijom ili, na široj osnovi, akulturacijom. Difuzija je proces u kojem se nove ideje, ponašanja, tehnologije i verovanja prenose s osobe na osobu, s grupe na grupu ili s društva na društvo. Difuzija podsticaja odnosi se na element jedne kulture koji vodi inovaciji u drugoj kulturi.
Kada neka društvena grupa u dodiru s drugom gubi svoje izvorne kulturne značajke i preuzima tuđe, govorimo o akulturaciji. Ona je bila najočiglednija u periodima kolonizacije. Srodne procese na planu kulturnih promena predstavljaju asimilacija i transkulturacija, tj. prihvatanje drugačije kulture – od strane pojedinca.
Enkulturacija ili dodir pojedinca sa novim kulturnim obrascima, rezultat je interakcije koja se ostvaruju kulturnim kontaktom pojedinca sa njemu novom društvenom grupom. Rezultanta ovih interakcija može da se kreće od potpune rezistencije i otpora prema drugoj kulturi (Talibani u Avganistanu i njihov otpor prema zapadnoj, američkoj kulturi i načinu života), preko mešanja kultura, multikulturalizma i kulturne tolerancije (multikulturalna Vojvodina), do potpune asimilacije jedne kulture od strane druge.
Poslednjih decenija se u kulturi globalnog društva odvija proces vesternizacije (amerikanizacije), koja podrazumeva nametanje kulturnih obrazaca od strane Zapada ili Amerike (kao najtipičnijeg predstavnika zapadne kulture) svim ostalim kulturama. Ovaj proces se odvija paralelno sa procesima ekonomske i političke globalizacije.
Menadžment u kulturi
Svaka država nastoji da svoj kulturni sistem oblikuje i uredi, organizuje i usmerava, te da ga plasira u javnosti. Kulturna politika jedne države, kao i politika u samoj kulturi pokazuju koliko je jedna državna zajednica integrisana (inter se), a koliko strategiju svog razvoja usmerava u veće, globalističke perspektive.
Zadatak svakog društva jeste da precizno definiše ciljeve i zadatke kulturne politike, te da ustanovi metode i instrumenate njenog ostvarivanja. Veliku ulogu u upravljanju kulturom imaju najviša državna tela, kao što su ministarstva kulture (i njihove stručne službe), naučne institucije, istraživački centri, a odskora i menadžeri u kulturi. Prioritetni zadaci kulturnog i umetničkog menadžmenta su: a) izgradnju sistema (modela) kulturnog života koji polazi od određene kulturne politike, planiranja razvoja kulture, određivanja ciljeva, prioriteta i metoda; b) izgradnju granskih sistema u kulturnim delatnostima (na primer, pozorišna delatnost koja obuhvata rad nacionalnog pozorišta, neprofitnih, komercijalnih i amaterskih pozorišta, pozorišne muzeje, publicističku delatnost i dr.).
Kulturni menadžment ili nauka o organizaciji kulturnih delatnosti podrazumeva proučavanje svih načina, oblika i modela organizovanja kulturnih delatnosti u celini, kao i pojedinih oblasti kulture.
Danas se na visokoškolskim ustanovama školuju menadžeri za poslove u svim oblastima kulture. Tako dobijamo profile: menadžera–preduzetnika (podstiče stvaralaštvo), menadžera–producenta (organizuje proizvodnju umetničkih dela), menadžera prodaje (organizuje difuziju dela), marketing–menadžera (propaganda, informacija, recepcija dela od strane publike), menadžera programa (revitalizacija kulturnih dobara, zaštita i prezentacija javnosti).
6
L i t e r a t u r a
[1] Ilić, M. (1980), Sociologija kulture i umetnosti, Beograd: Naučna knjiga, str. 8–11.
[2] Murdock, G. P., (1966), Culture and Society, Univ. of Pittsburg Press. Str. 80–86.
[3] Bell, D. (1976), The Cultural Contradictions of Capitalism, New York: Basic Books.
[4] Mol, A. (1973), Kič – umetnost sreće, Niš: Gradina.
[5] Avramović, Z. (2006), Kultura, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
[6] Božović, R. (1978), Nedoumice oko kulture, Subotica: Radnički univerzitet „Veljko Vlahović”.
[7] Rakas, S. (2004), Sociologija menadžmenta, Beograd: Megatrend univerzitet primenjenih nauka.
7