Globalizacija

1. GLOBALIZACIJA
Šta je u stvari glibalizacija? Po čemu je svet globalan i da li postoji razlika između globalizacije, vesternizacije i modernizacije?
Globalizacija je proces koji traje od kada postoje i ljudske težnje da stupanjem u kontakte sa drugim ljudima, nacijama i civilizacijama i svet je kroz istoriju bio globalan onoliko koliko su tehnološke i komunikacijske mogoćnosti to dozvoljavale. Globalizacija u onom smislu reči u kome je danas aktuelna samo je logična i neminovna posledica ukupnih društvenih promena a posebno tehnološkog razvoja čovečanstva. Nastanku "globalnog sela" prethodio je pre svega nagli razvoj saobraćaja i telekomunikacija, informatizacija društva, što je omogućilo globalnu trgovinu i nesmetani protok ljudi, robe i kapitala; ekspanzija medija i stvaranje globalnog svetskog medijskog prostora približilo je ljude i događaje, podiglo svest i informisanost ljudi, približilo događaje i u mnogome podiglo saznanje o zajedničkoj sudbini celog čovečanstva. Promene su kroz istoriju podsticane mnogobrojnim faktorima kao na primer religijskim, političkim, kulturnim ali tehnološki odnosno ekonomski faktori su sigurno najznačajniji među silama koje upravljaju promenama. Globalizacija je stalan proces, logičan tok posledica promena, pa stoga ni postindustrijska globalizacija čiji smo mi savremenici nije neka slučajna nezgoda koja nam se dogodila. Ona je promena naših životnih okolnosti, društvenog bitka Moderne, ona je način kojim danas živimo. I u tome nema ništa upitno. U ovom, vrednosno neutralnom smislu reči, svet je danas zaista globalan, neminovno globalan. Ali kada se zapitamo je li globalizacija sila koja promoviše sveopšte dobro, otvaraju se mnoga pitanja. Ni jedna promena vođena bilo kojim faktorom nije donosila podjednako dobro svim ljudima. Ono što mi možemo s pravom da se upitamo jeste, da li postoji sklad između mogućnosti koje donosi era modernih tehnologija i enormno ojačan "tehnološki um" čovečanstva s jedne strane i tendencija socijalnog, ekonomskog egalitarizma koja prati bar do nekle enormni porast mogućnosti za to, s druge strane. Kažem "s pravom" jer ako je čovek, naročito kroz religiju ali i kroz filozofiju, umetnost veličao značaj ljudske egzistencije, slobode i dostojanstva, i ako su to postale temeljne civilizacijske vrednosti, ne možemo tako lako prihvatiti vrednosne postulate liberalne filozofije i ekonomske racionalnosti globalizacije od kraja XX veka. Da li je nemoć koju osećamo i doživljavamo znak naših ličnih neuspeha ili odražava neadekvatnost ekonomiziranog
fakticiteta. Da li je takav fakticitet nužna posledica evolucije društva i da li je evolucija društva odraz čovekove evolucije kao biološkog bića koja je globalizacijom došla do "kraja istorije". U pokušaju da odgovorimo na sva ova pitanja moramo da odgovorimo kako i na kojim vrednostima je nastala moderna slika sveta, da li su to vrednosti koje su jedino moguće i primerene čoveku i koje su perspektive civilizacije zasnovane na tim vrednostima.
1.1 Zaratustra nastavlja put
Čovek! Najzad svoj na svome, licem u lice sa samim sobom. Najzad na kraju puta! Za Zaratustru put je bio dug; dug i težak. Pun visokih planina na koje je morao da se uspinje i sa njih da osmatra. Iza svake planine dolazila je nova, nekad viša, nekad niža ali kraj im se nije nazirao. Ali o tome Zaratustra nije brinuo; bar je imao gde da se skrije i da se nada nekoj pitomijoj, darežljivijoj i možda manje strmoj planini. Kao i mnogo puta do tada, zanoćio je na vrhu ; da se odmori i sa prvim Suncem krene tamo gde ga ono vodi. Nikada se ranije toliko puta nije noću budio u nekoj čudnoj teskobi, a kada je dan smenuo noć pred njim se ukaza čudan prizor. Svanuo je dan bez Sunca a pred njim, beskrajna ravnica. Dok se spuštao u podnožije planine Zaratustra je bio radostan što je došao kraj mukotrpnom uspinjanju, neizvesnosti i iščekivanju šta donosi novo jurto. U isto vreme ga je brinulo to što više nema Sunca koje je on tako verno pratio ka Zapadu poslednjih 500 godina. U podnožju planine je bila raskrsnica od koje se račvalo mnoštvo puteva u različitim pravcima." Welcome"! Zaratustra se trgao. Okrenuo se i ugledao omanjeg starca kako sedi na kamenu; po izgledu je podsećao na mudraca. Čudno, pomisli Zaratustra, ima kose oči i azijatsku fizionomiju a upućuje mi dobrodošlicu na engleskom. Tek što je to pomislio a čovek mu se opet obrati: "Hallo, my name is Frensis Fukujama and you are on the end of the road"! Zaratustra je bio u čudu. Pogledao je oko sebe na ono mnoštvo puteva koji su vodili od mudraca, pa upita :" Kako kraj, pa zar ne vidite sve ove puteve koji vode od Vas"?" Slušaj dete što ti mudrac zbori; tamo gde ima mnogo puteva, tamo je bespuće. Ko zna gde oni vode? Zašto ne ostaneš ovde sa mnom; u mom domu ima mesta za tebe. Ostani ovde i uživaj u ovoj večnoj svetlosti poslednjeg zalaska Sunca na Zapad.". Zaratustra je tako stajao jedno vreme gledajući čas u starca, čas u puteve ispred sebe, kad prozbori: "Prošao sam dug i težak put, penjao sam se i spuštao, često i padao niz litice, borio sa negostoljubivim planinama ali sam uvek imao gde da se zaklonim, imao sam nadu, iščekivao neke lepše vidike, pitomije padine i blagorodnije godine. Boraveći u visinama naučio sam da uvek idem napred i da nikada ne stanem".
Starac ga prekide po malo nervozno i upita:" kuda misliš da kreneš kada više Sunca nema da te vodi svojim putem, kao poslednjih 500 godina tvojih lutanja, uvek na Zapad"? "Hvala na gostoprimstvu i mudrim rečima starče, ja idem napred pa ako treba stvoriću novo Sunce, nove strane sveta" reče Zaratustra i ostavi mudraca da se kupa u svetlosti poslednjeg zalaska Sunca- na Zapad.
1.2 Moderna
je pojam koji obuhvata mnoštvo procesa i promena koji imaju svoje korene još u staroj grčkoj, rimu i hrišćanskoj filozofiji, u periodu renesanse, ali svoju fizionomiju počinje da izgrađuje kao projekat zapadno-evropske civilizacije, star oko dve stotine godina, od francuske revolucije, američkog rata za nezavisnost i industrijske revolucije . Tada nastaje fizionomija modernog društva koju karakterišu nastanak građanskog društva ili drugačije rečeno demokratija , kapitalizam kao društveni odnos i industrijalizacija kao proizvodni poduhvat tog društva. Za razliku od prethodnih društava koja su se zasnivala na jedinstvenoj logici i jedinstvenoj slici sveta zasnovanoj na religijskim učenjima i koja su se raspadala uglavnom pod uticajem spoljašnjih faktora, moderno društvo je podelilo stvarnost na segmente kao što su politaka, ekonomija, kultura, nauka, ideologija itd. Ove sfere često imaju svoje jedinstvene logike i neretko su u koliziji. To je moderno društvo ili Modernu dovelo u jednu stalnu krizu. Momenat koji je takođe veoma bitan je izdvajanje posebnih nauka iz filozofije i spajanje sa tehnikom. Tog momenta naučnici počinju da gube interes za stavove višeg nivoa opštosti i da nauku usmeravaju u pravcu korisnosti za novi proizvodni poduhvat- masovnu proizvodnju. To je doprinelo takođe segmentiranju stvarnosti i gubitku želje ali i mogućnosti da se pruži jedinstvena slika sveta koja bi obuhvatila sve segmenta ovako podeljene stavrnosti, kao što je to nekada činila filozofija. Mesto je upražnjeno još uvek.
Baš kao što je nuklearna fisija čoveku omogućila korišćenje velike količine energije, da bi na kraju ustanovio da je fuzija daleko moćnija, bezbednija i da oslobađa mnogo više energije, tako je izdvajanje i specijalizacija posebnih nauka iz filozofije oslobodilo mnogo praktičnog i korisnog znanja, dalo polet društvenom bogatstvu i blagostanju jednog dela čovečanstva, da bi se na kraju pokazalo da je neophodna fuzija ovako izdeljene naučne stvarnosti da bi se svet domislio i učinio bogatijim i humanijem nego što je danas, i da bi i sama nauka mogla da napreduje dalje. Sama nauka je segmentiranjem i specijalizacijom došla do svojih granica i nužno traži multidisciplinarnost i širinu.
Moderno doba je proces univerzalizacije tržišnih odnosa i demokratije( kao sistema formalnih prava za sve ljude , na čemu se zasniva moderna koncepcija ljudskih prava) jer jedino formalno slobodne individue su sposobne za samostalno uspostavljanje svojih neograničenih i neutoljivih potreba i zahvaljujući već navedenoj čulnoj prirodi, za ustanovljavanje hejerarhije životnih aktivnosti pod hegemonijom ekonomskih aktivnosti. Zbog toga se danas kaže da je ekonomija najjača ideologija.Ovakva forma modernog društva se naziva liberalna demokratija. Moderna sa svoje tri logike - kapitalizma, industjijalizacije i demokratije, pod zajedničkim imeniteljem liberalne demokratije, iznedrila je i kategorije vrednosne orijentacije njima primerene.
Hrišćanstvo je uvelo ideju da je istorija konačna u vremenu i počinje božijim stvaranjem čoveka i završava njegovim konačnim spasenjem-strašnim sudom. Osim toga je iznedrila čoveka kao individuu koja je sposobna da moralno prosuđuje i deluje po svojim osećanjima odgovornosti- razlikovanja dobra i zla. Izdvajanjem rezličitih varijanti protestantizma iz katoličke varijante hrišćanstva nastala je etička podloga za razvoj kapitalizma i industrijalizma, odnosno kako je rekao Max Weber, protestantska etika čini duh kapitalizma. Koliko je važno hrišćanstvo za mentalni sklop Moderne vidi se iz toga što je hristijanizacija domorodačkog stanovništva u procesu kolonijalnog osvajanja bila vršena sa izuzetnim žarom. Iako je hrišćanstvo iznedrilo individuu, vrlo brzo je sama ta individua odstranila crkvu kao božijeg namesnika na zemlji iz države i vlasti u sferu privatnog a zatim izvršila sekularizaciju svakodnevnog života pod naletom materijalističkih vrednosti industrijske civilizacije.
Sledeći momenat bitan za konstituisanje Moderne je filozofija racionalizma i utemeljenje naučnog metoda u XVI veku tj. vera u racionalno znanje i mogućnost gospodarenja nad prirodom uz pomoć znanja. Znanje zakona funkcionisanja prirode podrazumeva da svaka buduća generacija može da bude pošteđena napora i grešaka prethodnih, što omogućuje stalan progres čovečanstva sa osloncem na nauku. Naučni metod je postao univerzalna svojina racionalnog čoveka dostupan svakom bez obzira na kulturne i nacionalne razlike Nauka i naučni metod su bili osnova za nagli tehnološki razvoj, naročito u XX veku.
Ovakav razvoj moderne prirodne nauke u sprezi sa tehnilkom je izazvao istorijsku promenu u pravcu progresivnog osvajanja prirode sa ciljem zadovoljenja ljudskih želja. Pravno izjednačavanje i demokratski pluralizam po prvi put u istoriji su omogućili svim ljudima da žele i to neograničeno, bez staleških predrasuda, verskih dogmi i zakonskih ograničenja. Ovaj projekat osvajanja prirode uz pomoć nauke i tehnike zarad
ispunjavanja čovekovih želja nazivamo- ekonomski razvoj. Kako se želje(potrebe) uvek reprodukuju na kvalitativno i kvantitativnom višem nivou, ekonomski razvoj dobija svoje novo obličije- ekonomski rast. Čovek zapadne civilizacije nije srećan zbog onoga što ima već nesrećan zbog onoga što nema.
Ova sprega nauke i tehnike zajedno sa naglim tehnološkim razvojem pokrenuli su jedan samopogon promena u kojima se ne zna šta je uzrok a šta posledica te se prikazuje kao da sve ove pojave deluju po zakonu sinhroniciteta a ne kauzaliteta.
Na psihološkom nivou pokrenut je mehanizam želja koji je zasnovan na neutoljivoj ljudskoj čulnosti, i koji vremenom stvara jedan mentalni sklop u čijoj je osnovi pohlepa. Taj mentalni sklop, kultura ili vrednosti su se koncentrisali oko tehnološki vođenog ekonomskog rasta i kapitalističkih društvenih odnosa nužnih da ga proizvedu i održe.
Unapređenje tehnologija komunikacije i transporta omogućili su expanziju tržišta što je omogućilo realizaciju ekonomije obima i svetske trgovine. Ono što su tržište i konkurencija nametnuli je zahtev za racionalnom organizacijom rada, stvaranjem organizacionih nauka i na kraju menadžmenta kao krajnjom potvrdom dominacije ekonomije nad društvom. Društvo postoji zbog ekonomije a ne ekonomija zbog društva. Potrebe racionalne organizacije rada diktiraju promene u društvenoj strukturi. Industrijska društva moraju biti pretežno urbana i birokratizovana, oslobođena tradicionalnih predrasuda koje su inkopatibilne sa zahtevima tržišta.
Modernizacija uz pomoć nauke pokrenula je još jedan mehanizam, a to je pitanje vojne konkurencije. Nauka je bila razlog zbog kojega je Evropa osvojila većinu onoga što danas nazivamo Trećim svetom. Zapad je osvojio svet na nadmoćnošću svojih ideja ili vrednosti već svojom nadmoći u primeni organizovanog nasilja. Ravnoteža straha i moći zasnovani na vojnoj sili premostili su ideološke i civilizacijske razlike i ubrzali modernizaciju globalnog sveta.
Islamski fundamentalisti, Talibani, ne gledaju TV i ne slušaju zapadnu muziku ali nose satelitke Motorole i kompjuterski navođene rakete. To govori da modernizacija nije i vesternizacija tj. pozapadnjavanje i da se može izvšiti ostajući na tradicionalnim vrednostima. To će biti i osnov za novo pregrupisavanje u svetu nakon nestanka socijalizma kao ideološke alternative liberalizmu.
1.3 Globalizacija- šta je to?
Međutim, i pored toga što je globalizacija prisutna u svim segmentima života, postoji tendencija da se ona uglavnom povezuje sa ekonomijom- proizvodnjom a naročito trgovinom.
Globalizacija je integracija na osnovu projekta koji ulogu tržišta proširuje (pursuing) na globalni nivo. (McMichael)
Globalizacija je … nezaustavljiva integracija tržišta, nacionalnih država i tehnologija u do sada nezabeleženom stepenu, što je omogućilo pojedincima, korporacijama i nacionalnim državama da svoje aktivnosti prošire kroz svet brže, dublje i jevtinije nego ikada do sada …Globalizacija znači širenje free market kapitalizama na gotovo svaku zemlju u svetu. (Friedman, Thomas)
Globalizacija upućuje na proces postepene eliminacije ekonomskih granica uz istovremeni porast međunarodne razmene i transnacionalnih interakcija. (Dolan).
Dinamika globalizacije: investicije, industrija, informatina tehnologija i individualna potrošnja. Prvo, investicije nisu geografski ograničene, one teku gde god postoje povoljni uslovi bez mnogo uplitanja države Drugo, industrija je više globalno orijentisana nego pre deset godina, strategije multinacionalnih kompanija se oblikuju prema potrebi novih tržišta i resursa gde god se oni nalazili. One nisu uslovljene interesima države, i imaju malo respekta prema vladama zemalja u kojima posluju. Treće, informativne tehnologije omogućuju kompanijama da posluju u različitim delovima sveta bez stvaranja celog poslovnog sistema u svakoj od zemalja u kojoj posluju i bez potrebe bilo za ekspertima u transferu novca, bilo za obučavanjem mnoštva radne snage. četvrto, individualni potrošači su postali više globalno orijentisani time što gledaju iste TV stanice i prihvataju sličan živitni stil i proizvode, nezavisno od zemlje iz koje potiču. Kombinujući mobilnost ova četiri faktora proizvodne jedinice u svakom delu sveta obezbeđuju sve što je potrebno za njihov razvoj bez oslanjanja na nacionalne vlade. (Omahe)
ne
Imajući u vidu poslednje dve definicije vidimo da je raspava o globalizaciji neminovno povezana, osim sa ekonomijom, i sa svim drugim oblastima društvenog života kao što su
politika, kultura, religija itd. Kada iz opisne definicije globalizacije krenemo u sadržinsko određenje ona više nije vrednosno neutralna jer s obzirom na uslove pod kojima se događa i posledicama koje prouzrokuje nužno navodi na vrednosno, ako ne i ideološko određenje.
Padom Berlinskog zida i socijalizma kao svetskog procesa uklonjene su ideološke prepreke širenju jedine preostale globalne ideologije- liberalizma. Prazan prostor koji je tada nastupio morao se popuniti brzo i silovito, i za to je kroz XX vek otupljena oštrica liberalizma bila nedovoljna. Upražnjeno mesto nastalo nestankom komunističke ideologije bilo je popunjeno ekstremnom formom liberalizma- neoliberalizmom. Ovaj se pojam vezuje za Vašingtonski konsenzus, dogovor između Svetske banke, MMF-a i Američke Vlade o tome kako izvršiti tranziciju u bivšim socijalističkim zemljana i liberalne vrednosti inkorporirati u ta društva. Ova forma neoliberalizma može se nazvati i tržišni fundamentalizam ali ne u izvornoj formi liberalizma već u formi ideološke ostrašćenosti kao neke vrste kazne za grehove iz mladoti- komunizma.
U onom delu sveta do kojeg je globalizacija doprla ljudske materijalne potrebe su uglavnom iste. Zasnovane na tehnološkim pronalascima, ljudske potrebe u vidu načina stanovanja, slobodnog vremena i razonode, izvršile su modernizaciju naših života bez obzira kojoj civilizaciji pripadamo. Modernizacija nije uvezena ni za jednu civilizaciju već je proizvod tenološkog uma čovečanstva. Modenizacija nije prihvaćena u svim delovima sveta i svaki se narod u tom procesu modernizacije rukovodio svojim potrebama i vrednostima zasnovanim ili na tradiciji ili na religiji.
Mnogo toga je postalo isto. Šta je ostalo različito?
Na kraju XX veka, nestankom ideoloških prepreka i hladnog rata došlo je do novog pregrupisavanja u svetu. Na kojim osnovama dolazi do ovog pregrupisavanja?
Kao prvo, uzrok pregrupisavanja predstavlja pokušaj zapada da potvrdi svoje vrednosti i tako zaštiti svoje interese u odnosu i prema nezapadnim društvima. Zapadna civilizacija je racionalizovala svoju materijalnu stvarnost kroz ekonomski interes po pravilima igre slobodnog tržišta, privatne svojine, individualnog interesa i konkurencije a time i materijalizam kao najvišu vrednost i životnu orijentaciju. Da bi zaštitila svoje ekonomske interese koji joj omogućavaju prosperitet, a u ideološkom vakuumu nastalom padom socijalizma, zapadna civilizacija kreće u ofanzivu da u "globalnom selu" potvrdi svoje vrednosti na kojima bazira interes.
Posthladnoratovski svet je pod uticajem svih ovih promena krenuo u pregrupisavanje na osnovu kulturnih razlika i srodnosti, tj. na osnovu vrednosti, društvenih odnosa i običaja kao i ukupnog pogleda na život. Svet je danas svet 7-8 različitih civilizacija. Kultura je
počela da oblikuje interese a globalna politika zasnovana na različitim vrednostima postala je multipolarna i multicivilizacijska. Na osnovu toga preovlađujući obrasci političkog i ekonomskog razvoja se razlikuju od civilizacije do civilizacije a razlike se baziraju na različitim kulturnim obrascima.
Vrednosti na kojima se bazira kultura snažno utiču na to kako države određuju svoje interese. Uslovno se može prihvatita sledeći niz:
vrednosti => kultura => institucije => civilizacija
U posthladnoratovskom svetu države svoje interese ne određuju ideološkim pojmovima već civilizacijskim terminima.