Drustvena struktura

II Структура друштва
Проблем рефлексије друштвене структуре најчешће представља одлучујући моменат при конципирању целовите теорије о друштву.1 Као што смо показали, таквих теорија има много и свака од њих, на известан начин, претендује на ексклузивност. Користећи специфичан категоријални апарат и крећући се на различитим нивоима апстракције, свеколике теорије друштва настоје да створе јединствени (не)динамички аналитички систем који би био у стању да недвосмислено издваја и објашњава кључне елементе људског (друштвеног) живота. Тако настају различите појмовне схеме у социолошким теоријама које гаје универзалне претензије. Оне настоје да буду прихваћене као теоријски калауз који може да откључа тајну било ког друштва или културе. Ређе се оне социолошке теорије које одређују посебне термине и појмовне везе за сваку културу (друштво) понаособ.
Због тога се у појединим теоријама друштвена структура приказује као постојани или чак вечни систем веза и односа, који се само моделирају од једног до другог историјског случаја, док друге теорије сматрају да су друштвене структуре увек специфично устројене, те да није могуће један те исти појмовни апарат и схеме користити свуда и на сваком месту.2 Не улазећи у даљу елаборацију увек отвореног проблема односа између структуре и промена, задовољићемо се констатацијом да је појам структуре најчешће (зло)употребљавани појам савремене социологије.
Проблем одређења
Практично је немогуће одредити некакву јединствену дефиницију или одређење друштвене структуре. Разлози томе су бројни. Између осталог, појам друштвене структуре одговара потреби да се разбије лажна подела на “социјалну статику” и “социјалну динамику” чиме се превладава и она стара позитивистичка подела на “социологију поретка” и “социологију напретка”.3 Даље, друштвене структуре се показују као стални процес: истовремени стваралац и функција културе.4 Структура представља појам који се разликује од друштвене организације5
1) Поред појма структуре (тј. мање или више стабилне целине односа између елемената једне ствари, појаве или ширег подручја реалности), свака социолошка теорија нужно оперише и са појмом функционалности (дејство једне појаве /елемента/ као дела на цео структурни систем коме припада дата појава), односно узрочности (однос између две или више појава од којих једна изазива настанак друге). Уз категорије прави-лности и законитости збивања у друштву, према М.Поповићу, оне представљају основне категорије социјалног детерминизма. Види Михаило Поповић: Проблеми друштвене структуре, Култура, Београд 1967, стр. 15-88. На исту тему, само из другог угла, упор.- Руди Супек: “Природа друштвених појава и њихов детерминизам” (у: Занат социолога), стр. 21-31.
2 Исто тако, понегде се о структури друштва говори као о постојаном или статичком моменту друштва, насупрот коме стоје друштвене промене или динамички аспект друштва. Дабоме, ово вештачко раздвајање више је но вулгарно и као такво - битно неистинито.
3) Упор.- Жорж Гурвич: Савремени позив социологије, Веселин Маслеша, Сарајево 1965, стр. 417-418.
4) Гурвич наглашава да “ 'Трајање' једне друштвене структуре није дакле, никада 'одмор', 1
и инсититуција, уједно, то је можда једини социолошки израз којим се обухвата целовитост друштва.
Такође, под структуром друштва често се подразумева мрежа посебних друштвених регулација унутар институција, укључујући ту норме, као и социјалну контролу; “структура” је и идеална слика коју твори научник да би “објективно” разумео друштво, баш као што се под “структуром” мисли на представу коју чланови друштва стварају о властитом социјалном систему на основу које доносе одлуке и делају.
Да је немогуће прецизно одредити шта је то друштвена структура потврђује и пример неуобичајено гломазне “дефиниције” Жоржа Гурвича у којој се тврди како је свака друштвена структура “лабилна равнотежа која увијек поновним напором мора да се обнавља; равнотежа између многих хијерархија у крилу социјалног феномена макросоциолошког карактера у којем она представља само један сектор или вид: равнотежа између специфичних хијерархија дубинских нивоа, манифестација друштвености, друштвених регулатива, темпоралитета, нијанси менталног, начина пођеле рада и акумулације, и евентуално, функционалних групација, класа и њихових организација; та равнотежа многоструких хијерархија учвршћена је и цементирана нарочито узорима, знамењима, симболима, редовитим и уобичајеним друштвеним улогама, вриједностима и идејама, укратко дјелима цивилизације својствене тим структурама и, ако су структуре глобалне, равнотежа је учвршћена читавом цивилизацијом која превазилази та дјела и у којој она учествује истовремено и као стваралачке снаге и као корисници.”6
Имајући у виду назначена методолошка ограничења и странпутице, овом приликом ћемо указати само на неколико момената одређења друштвене структуре (групе, социјалне стратификације, идеје и вредности, однос моћи и власти итд), јер на њих, као елементе или делове друштвене структуре, без изузетка, наилазимо у свим (иначе тако различито структуираним) људским заједницама током историје.
него је борба, ход кривудавим отвореним путевима по мноштву друштвених времена”. Ibid., стр. 418.
5) Разне друштвене организације, према Гурвичу, представљају “само један ниво, један спрат, слој друштвене стварности”, што значи да се “група и глобална друштва, чак и када су максимално организована, чак и 'преорганизована', не изражавају никада потпуно у организацијама, а још мање се са њима поистовећују... значај, ефикасност, улога, својства, тежина или тромост, број организација мијењају се ђеловањем друштвених струкутра које их омогућују и у које су оне укључене”. Отуда они могу бити снажно структуирни а не бити оргаизовани. Види- Ibid., стр. 421.
6) Op.cit., стр. 459. (курзив Ж. Гурвич) Ваља приметити да у свом социолошком систему Гурвич разликује тзв. тоталне социјалне феномене (израз Марсела Моса) од “дру-штвених структура”, било да су оне парцијалне (друштвене групе) или пак глобалне провенијенције (цивилизације). Према Гурвичу, свака друштвена структура за своју претпоставку има “тотални социјални феномен” који у себи вазда носи одређену дозу непредвидљивог и неочекиваног. Реч је о “савршено неочекиваном елементу, потпуно непредвидљивом, дисконтинуирном, потпуном и конкретном, неодвојивом од тоталитета у кретању...” Другим речима, друптвена структура је “вулканска, у сталном врењу, материја живота друштвених тоталитета у кретању, материја која се не да обухватити никаквим изразом или појмом, а која постоји у сваком тоталном соција-лном феномену”. Ibid., стр. 445-456.
2
3