Fasizam

Fašizam
Moderna nacija nastala u periodu građanskih revolucija, kapitalizma i industrijalizacije zapada bila je zapanoevropski projekat koji je iznedrio liberalizam u političkom i ekonomskom pogledu. Nacionalne države pre svega bile su jedinstveno tržište koje je dalo zamah kapitalizmu i ekonomskom prosperitetu ali i tržište političkih ideja liberalne demoktarije. Nacionalno ujedinjenje u Holandiji, Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj stvorolo je jezgro Evropskog kontinenta koji je u procesu modernizacije preuzeo nadmoć u odnosu na ceo svet. Jedna za drugom evropske države uzimale su primat u gospodarenju svetom i kolonijalnom osvajanju novootkrivenih kontinenata.
Već krajem devetnaestog veka u Nemačkoj se pojavio Narodni pokret (Völkisch). Narodna misao je bila ujedno odgovor na vrednosti i pogled na svet liberalne tradicije anglosaksonskog tipa sa svim ekonomskim racionalizmom, individualizmom, vulgarnim materijalizmom, raskidom sa tradicijom i parlamentarnom demokratijom ali i odgovor na nezadovoljstvo nemačke u podeli zona uticaja, tržišta i kolonija. Nacionalizam kao čedo liberalizma u nemačkoj po prvi put dobija svoj ekstremni oblik u vidu veličanja i superiornosti jedne nacije, njene tradicije, vrednosti, kulture i na kraju rase u odnosu na druge. Ujedinjenje Nemačke 1871 je stvorilo jednu moćnu državu koja je odmah krenula u naoružavanje jer je istoriju shvatila socijaldarvinistički kao jednu neprestalnu borbu nacija za opstanak i dominaciju. Motivi su bili različiti ali cilj je bio jedan: obezbediti nemačkoj moć i uticaj.
Vođe Narodnog pokreta su pozivale na povratak narodnoj nemačkoj tradiciji, ukazivale na narodni duh i jednostavnost nemačkog seljaka, veličali nemački jezik i običaje i bili protiv liberalne tradicije koja je za njih bila dehumanizirajuća, bezlična i neprimerena nemačkom narodu. Pristalice je nalazila u seljacima koji su se bojali industrijalizacije i rasta uticaja gradova i propadanja sela, zanatlije i sitne proizvođače koji su se bojali krupnog kapitala ali i intelektualce koji su u nacionalizmu narodnog pokreta videli stvar vrednu njihovog idealizma.
Teoretičari koji su uobličili ovaj Narodni pokret su W. fon Ril, B. Auerbah, P.de Legard, J. Langben ali i kompozitor i filozof Rihard Wagner.
Mislioce Narodnog pokreta su naročito privlačile rasističke doktrine. Rase su ključ istorije i one se ne razlikuju samo po fiziološkim crtama već i po intelektualnim, moralnim i estetskim vrlinama. Rasa zato mora da očuva svoju čistotu. Nacionalnost se ne stiče prihvatanjem zakona i državljanstva jedne zemlje već je nacionalnost funcija «rasne duše» i «krvi». Prvi su na udaru bili jevreji koji bez obzira što su im preci
1
generacijama živeli u nemačkoj ne treba da imaju pravo građanstva jer nikada ne mogu da misle i osećaju kao Nemci. Po njima nemačka rasa je superiornija od drugih i po fizičkim karakteristikama a to su plava kosa i oči, svetla koža ali i potpuna intelektualna i kulturna nadmoć. (Arijevsko poreklo)
Ključni teoretičari koji su utemeljili rasističko mišljenje su:
Artur de Gobino, francuz poreklom često se naziva i ocem rasizma. Smatrao je da na svetu postoje tri rase:bela, žuta i crna. Naravno, bela rasa je na vrhu hijerarhije jer je obdarena intelektualnim vrlinama ali i vrlinama kao što su čast, duhovnost, ljubav prena slobodi, što sve nedostaje drugim rasama. Bela rasa poseduje monopol na lepotu i snagu.Gobino nije našao pristalice u Francuskoj ali jeste u Nemačkoj. Sprijateljio se sa Wagnerom i tako su se njegove ideje iskoristile za teorijsku podlogu Volkisch pokreta, Pangermanske asocijacije ali i ostalih nacionalističkih pokreta. Time je i opravdana mržnja prema jevrejima koji su po njima mešanjem sa nemcima prljali čistotu nemačke rase.
Hjuston Stjuart Čemberlen, englez koji je zbog odanosti germanizmu preuzeo nemačko državljanstvo i oženio se Wagnerovom ćerkom, smatra se ocem antisemitizma. Nemci kao potomci drevnih Arijevaca, fizički, duhovno i intelektualno su superiorniji od drugih nacija i rasa. Borba između rasa je pokretačka snaga istotije. On je Arijevce i Jevreje video kao iskonske neprijatelje. Jevreji su nosioci duhovno praznog kapitalizma i liberalizma, materijalisti, kukavice i licemeri, nasuprot onoga što čini nemce: idealizam, herojstvo i vernost. Čemberlrnov antisemitizam je duhovna preteča nacizma, što su potvrdili i Gebels pa i sam Hitler.
Radikalni antisemitizam je iskorišćen da okrivi jevreje za sve probleme nemaca. Tako su desničarske nacionalističke stranke okupljale pristalice u borbi za vlast protiv demokratskih i socijalističkih pokreta u samoj nemačkoj. Takav oblik mitološkog mišljenja je mobilisao nemačku naciju u borbi za dominacijom, što potvrđuje tezu da je ideologija zasnovana s jedne strane na racionalnom pa čak i «naučnom» osnovu ali da se uveliko oslanja na emocionalnu i iracionalnu stranu ljudske prirode. Antisemitizam kao mitsko zlo ima i svoje istorijske korene ali vrhunac mita o jevrejskoj svetskoj zaveti je spis Protokoli sionskih mudraca , objavljenom 1903 u Rusiji. Smatra se da je to notorni falsifikat koji je trebao da opravda antisemitizam ruskoga cara pod izgovorom da jevreji kuju zaveru o dominaciji nad celim svetom. Ovaj spis je kružio nemačkom i bio je podržan u intelektualnim i univrzitetskim krugovima. Jevreja se ne može rešiti preobraćanjem u hrišćanstvo već jedino njihovim istrebljenjem jer su smatrani «parazitima» Antisemitizam je početkom dvadesetog veka potpuno obuzeo umove nemačkih građana. Niko nije razmišljao o tome da jevreji čine 0,95 % ukupnog
2
nemačkog stanovištva, da nisu ni na jednom iole važnom položaju u državi i da nemaju svoju vojsku i oružane odrede. Rasni mitovi i stereotipi su pružili dovoljan dokaz o opasnosti od jevrejskog naroda.
Prvi svetski rat
Iako na vrhuncu svoje moći, zapadna evropa je bila duboko podeljena u neprijateljske tabore i zapljusnuta talasom ratobornog nacionalizma. Prvi svetski rat je bio i posledica duboke duhovne krize i dekadencije zapada i viđen je kao izlaz iz te krize pa makar on bio i poguban za pojedinca, naciju, državu. Sa velikim uspehom nacionalizam je uspeo da spoji milione ljudi u jedan kolektivitet spreman da posveti telo i dušu naciji. Čak su i socijalisti, koji bi trebalo ba budu posvećeni proleterijatu i njegovim intresima, posvetili sebe svojim nacijama. Ovaj rat je pokazao da su činioci svetske istorije narodi i države a ne klase. Iracionalna mitologija žrtvovanja za naciju kao vrhunski ideal, zavladala je celom evropom. Evropa je postala klanica.
Posledice prvog svetskog rata su bile pogubne. Ovaj rat je bio samodestruktivan za evropu u materijalnom ali i duhovnom smislu. On je evropu ekonomski potpuno unazadio i prekinuo vekovnu dominaciju evrope nad celim svetom. Palicu preuzima Amerika. Pored toga evropa doživljava i svoju intelektualnu dekadenciju i potpuni gubitak vere u razum , mogućnosti liberalne demokratije i parlamentarizma da reši probleme ljudske zajednice. Prvi svetski rat je podstakao uspon fašizma i drugih totalitarističkih pokreta. Opčinjenost nasiljem i prezir prema životu nastavili su da žive i u posleratnom periodu. Veterani rata bili su idealni regruti za ekstremističke političke pokrete. Hitler i Musolini, i sami bivši vojnici, znali su kako da im se obrate.
Pojava fašizma i nacizma
Iako su liberali na Prvi svetski rat gledali na borbu između slobode i autokratije i očekivali jačanje liberalizma i demokratije, to se nije desilo. Pose rata su se u većini evropskih država formirale parlamentarne demokratije ali kratkog veka. Vrlo brzo su bile smenjene nekim oblikom autoritarizma. Izgledalo je da je demokratija na umoru. U više od 20 evropskih država formirali su se fašistički pokreti. Liberalno-demokratske vrednosti i institucije su se pokazale neuspešnim da rešavaju ekonomske i društvene probleme. Mnogi ljudi su žudeli za vojnim diktaturama. Fašistički lideri su to znali da iskoriste podstičući niske porive i plemensku odanost, koristeći mitove i rituale da bi mobilisali mase i njima manipulisali.
3
Pored toga pojavio se još jedan motiv za jačanje fašizma; a to je strah od širenja boljševizma i marksizma posle uspešne pobede Oktobarske revolucije. Fašističke pokrete je obeležavala odlučnost da zbrišu liberalnu demoktariju i marksizam, i kao što je rekao Musolini « zastupamo prave kategoričke, konačne antiteze svetu demokratije...svetu koji se još uvek drži fundamentalnih principa izvojevanih 1789..»
Fašizam je kolektivistička ideologija koju pre svega karakterišu antidemokratičnost i totalitarizam. Glavi princip nacizma « jeste da se napusti liberalni koncept pojedinca i marksistički koncept čovečanstva i da se oni zamene sa Volk zajednicom, ukorenjenom u duši i tlu, ujedinjenom vezama zajedničke krvi »
Liberalizam kao obezličeni individualizam i materijalizam uništava duh nacije, a marksizam deli naciju na klase. Nacizam će opet ujediniti naciju na principima vere u duh nacije. Veličali su veru, volju, duh, rasu, osećanja i nagone. Razum su videli kao prepreku jer intelektualne diskusije dele naciju; razum pomaže razvoju sumnje, slabi volju i sprečava nagone i agresivne akcije. Fašizam je veličao lidera koji je intuitivno znao šta je naijbolje za naciju. Jedan lider, jedna partija, jedna ideologija i jedna nacionalna volja.
Bujanje fašističkih pokreta pokazalo je da se demokratske navike ne stvaraju brzo i lako ali ni da se ne zadržavaju lako. U vreme kriza ljudi gube strpljenje u parlamentarnim diskusijama i ustavnim procedurama te lako tonu u iracionalno mišljenje. Tada se njima lako manipuliše. Za ljubav ekonomske i emocionalne sigurnosti i nacionalne veličine narod često žrtvuje političku slobodu.
Fašizam je pokazao ogromnu snagu iracionalnog, liberale učinio poniznim, čineći ih trajno svesnim slabašnosti racionalnog/razumskog mišljenje i krhkosti slobode.
Musolinijev fašizam nije imao dovoljnu ekonomsku snagu, vojnu silu niti potpunu odanost naroda, za razliku od nacističke nemačke. Sa svim predispozicijama i sklonostima autoritarizmu, nemački Volk (narod) mnogo je lakše primio Hitlerove ideje koje su bile mešavina antisemitizma, socijaldarvinizma, antimarksizma, antimodernizma i na kraju negacija svake demokratije. Hitler je proklamovao vredost krvi, volje i nagona a intelekt je smatrao neprijateljem duše. Istorija je nemilosrdna borba rasa a najbeskrupulozniji opstaju. Savest je je smo jedna izmišljotina jevreja. Takva mitologija i iracionalnost su dezorijentisali umove ljudi koji su izgubili svaki kriterijum prosuđivanja i njma se lako moglo manipulisati, naročito dobro organizovanom propagandom.
Da bi bila uspešna, smatrao je Hitler, propaganda mora biti usmerena na emocije. Mase ne mogu pokrenuti naučne ideje niti apstraktno mišljenje već primitivna osećanje, snaga, teror i disciplina. Propaganda se mora svesti na jednostavne parole koje se stalno ponavljaju i koncentrisane su samo na jednog neprijatelja. Mase se pokreću izgovorenim
4
a ne napisanim rečima, burom uzavrelih strasti koje kuljaju iz govornika, « koje kao udarci čekića otvaraju vrata koja vode u srce naroda ». Za to su idealni masovni skupovi u kojima se gubi individualnost; Hitlerovi vatreni govori, udari pesnica, izobličeno lice od besa usmerenog na Versajski sporazum, jevreje, marksizam i Vajmarsku republiku, u slušaocu izazivaju ushićenje koje jedino može da se poredi sa verskim preobraćanjem.
Totalitarizam
Totalitarizam je zajednički naziv za režime koji su u potpunosti težili da kontrolišu svest i ponašanje pojedinca u političkom, kulturnom i društvenom životu. Tridesetih godina su se odnosili na nacističku nemačku, fašističku Italiju i komunistički SSSR. I pored drevnih istočnjačkih despotija koje su takođe bile totalitarne, totalitarizam je proizvod XX veka. Takva sveobuhvatna totalna kontrola mogla je da se ostvari samo u eri moderne ideologije, tehnologije i birokratije. I nacistička i sovjetska totalitarna diktatura su uspostavile svoju vladavinu u ime naroda- nemačkog Volka i sovjetskog proletera.
Kult vođe
Oba ova vida totalitarizma iznedrila su kult vođe. Hitler se poistovećivao sa nemačkom nacijom, onaj koga je bog poslao da vodi naciju i naciji služi. Individualne slobode i volja su prepreka nacionalnom jedinstvu. I zato « Vlast Firera u potpunosti je sveobuhvatna...ona obuhvata sve članove nemačke zajednice...ona nije podložna nikakvoj proveri ili kontroli; ona nije ograničena nikakvim individualnim pravima; ona je najvažnija i nesputana ».
Iako marksizam ni u kome slučaju ne sadrži elemente kulta ličnosti, čak suprotno tome, Staljin je uspeo da ubrizga ovu ideju u marksizam i učini da postane Vođa, Otac, Učitelj i nepogrešivi otac proleterijata koji vodi u slobodu i komunizam. Za razliku od nacizma koji je bio prihvaćen od većine naroda u nemačkoj, marksizam nije bio prihvaćen jer je unešen u jednu zaostalu i pri tome ogromnu zemlju kao što je rusija. Svoj uticaj je proširio i održao odlučnošću nekolicine u vrhu Komunističke partije. Kao što je Hitler posle demokratskog i parlamentarnog dolaska na vlast ukinuo svaku demokratiju, sovjetska država od samog proglašenja SSSR 1917. godine u potpunosti zapostavlja logiku demokratije. Političko ustrojstvo novonastale sovjetske države institucionalno nije bilo u mogućnosti da distribuira moć, već sasvim suprotno nužno je vodilo koncentraciji neograničene moći uz podršku tajne policije. Kada se tome, o oba slučaja i Staljina i 5
Hitlera, uzmu u obzir i psihološka struktura ličnosti, ispunjeni su svi preduslovi za totalitarni represivni sistem i nastajanje kulta vođe.
Ideologije fašizma, nacizma i komunizma predstavljaju jednu višu i ekskluzivnu istinu zasnovanu na zakonima istorijskog razvitka, naučnosti i sa vizijim bolje i jedino moguće budućnosti. Ona stvara vernike koji veruju da učestvuju u stvaranju jedne velike stvari- borbi protiv zla, za bolju budućnost. Ideologije tako postaju pseudoreligije, dela vođe su sveto pismo a same vođe nepogrešivi vrhovni sveštenici.
6